Стадиони и клубови још нису на продају

спортских клубова. У образложењу утврђеног Предлога закона истиче се да након доношења Закона о спорту 2011. године и новог којим је уређена приватизација друштвене и државне имовине и капитала, ниједан спортски објекат није приватизован јер се показало да је то у пракси готово немогуће. Најављује се да ће питање приватизације друштвеног и државног капитала, односно имовине у организацијама у области спорта, бити решено посебним законом, уз препознавање и уважање „свих специфичности организација у области спорта чиме ће се решити вишегодишњи, сад већ деценијски, препознат, а нерешен проблем”.

У предлогу новог акта о спорту који је Влада усвојила није задржан ни модел приватизације који је утврђен истим законским актом 2011. године јер се он у пракси показао непримењивим. Наиме, цео поступак приватизације замишљен је да се спроведе у две фазе. Прва се састојала из евидентирања података, пре свега о имовини спортских организација, спортских савеза, спортских друштава и спортских субјеката. Они су сматрани субјектима евидентирања, односно приватизације. Пријаве с пратећом документацијом, до законом прописаног рока, доставила је само половина организација у области спорта, од чега већина није испоштовала законске прописе о актима који су неопходни. Уместо да, како је закон налагао, Министарство спорта у том случају покрене поступак против спортских организација које нису доставиле евиденцију имовине, позвало их је да то учине накнадно. Међутим, онда се дошло до закључка да би строгом применом закона неки од највећих клубова, спортских друштава и савеза који нису поднели пријаву били угашени, а тиме би се угрозила регуларност бројних такмичења.

Тек у другој фази требало је да се уреди приватизација спортских објеката и имовине. Поступак приватизације могао се покренути иницијативом надлежног органа спортске организације или иницијативом министарства надлежног за приватизацију уз сагласност Владе Србије. После продаје капитала и евидентирања акција у Акцијском фонду, спортска организација која је приватизована донела би одлуку о промени правне форме у отворено акционарско друштво. Међутим, пракса би значила да би применом прописа држава дошла у ситуацију да бесплатне акције добију бивши запослени у спортским организацијама, а у 95 одсто случајева спортске организације имају статус удружења грађана. У тим организацијама запослени су били готово искључиво секретарице, економи, рачуновође, помоћни радници, док су спортисти, тренери, чланови управе имали само статус члана или највише неки уговорни однос са својим удружењем, па самим тим не би имали право на акције.

Све доскоро ни професионални спортисти нису могли засновати радни однос са својим клубом. Предвиђено решење значило би да се бесплатне акције деле запосленима, али не и спортским легендама које су створиле имиy и вредност неког клуба.

Љ. Малешевић

Шта се купује

Велики проблем је то што је претходним Законом о спорту остало нерешено питање шта то добија купац капитала у спортској организацији  као удружењу у којој је укупни друштвени, односно државни капитал, мањински. Министарство истиче да, ако је смисао Закона о спорту да се приватизација спроводи само у оним спортским организацијама у којима је друштвени, односно државни капитал, већински, док остале спортске организације остају у постојећем правном статусу као удружења, остаје нејасно шта то добија купац капитала када удружење нема свог власника, већ само чланове, нити се удружењем управља према власничкој структури.