Umereni optimizam garniran šokovima

 kao o uzročniku budućih događaja.



Majske poplave su izazvale efekat sudnjeg dana u hidrološki zaparloženoj Srbiji. Decenijama unazad zapuštena rečna i korita potoka, pogotovo u centralnoj Srbiji, nisu uspela da prime ogromne količine vode. Štetu je, pored onih najtragičnijih, ljudskih žrtava, prijavila čak 41 lokalna samouprava, a nakon “svođenja računice” ispostavilo se da je jedno, doduše višednevno, biblijsko nevreme osakatilo Srbiju za fantastičnih 1,7 milijardi evra. Stručne procene govorile su da će za oporavak biti potrebno ulaganje od 1,3 milijardi evra, a samo u sektoru rudarstva i energetike naneta je šteta od 494 miliona evra, dok je vrednost uništenih stambenih objekata procenjena na 227 miliona evra.



Vidajući rane uzrokovane prolećnim potopom, Vlada Republike Srbije je najavila, a krajem oktobra i legislativno provela bolno stezanje kaiša, pre svega oličeno u smanjenju zarada budžetskim korisnicima, odnosno javnom sektoru, a na udaru ovih makaza našle su se i teško sticane penzije. Pokušavajući da koliko-toliko ukroti rast buyetskog deficita, Vlada je posegla za merom vremenski ograničenog linearnog smanjenja zarada u javnom sektoru za deset odsto, dok je građanima i građankama Srbije, koji su decenijama izdvajali za mirnu starost, “uručeno” rešenje o smanjenju svih penzija preko 25.000 dinara, uz nameru da se tako državi uštedi 60 milijardi dinara, odnosno 1,5 odsto bruto nacionalnog dohotka.



Zastrašujući trend sunovrata srpskog bankarstva, započetog jako davno, ali aktuelizovanog propašću Agrobanke, Razvojne banke Vojvodine i Univerzal banke u prethodnoj, 2013. godini, svoj strašni danak je uzeo i netom protekle jeseni. Manirom olakog ispunjavanja želja nekolicini srpskih tajkuna, konačno su u novembru do propasti dovedene i Privredna banka Beograd i Srpska banka. Na površinu je isplivala činjenica de će Srbija, tačnije njeni poreski obveznici, ne samo morati da plati ceh nedgovornosti gospodara novčarskih tokova sa preko milijardu evra, već i da su u tu sitaciju dovedeni, u iole uređenim državama gotovo bizarnim, a u našem društvu uobičajenim, ponašanjem “uglednih” i ništa manje kontroverznih bankara i biznismena.



Svojevremeno dajući ruskom “Gaspromu” u miraz za tepsiju ribe nacionalnu naftnu kompaniju NIS, podzemno skladište gasa u Banatskom Dvoru i mizernu rudnu rentu, Srbija se nadala Južnom toku kao rešenju problema svoje energetske sigurnosti. Zatezanjem odnosa na relaciji EU-Rusija, zbog Ukrajine, kao šok je delovalo lakonsko objašnjenje “Velikog Vladimira”, da majčica Rusija odustaje od izgradnje ovog gasovoda, čija je cena realizacije (olako) bila procenjivana na sumu od 16,5 milijardi evra.



Otrežnjenje u vidu potvrde iz usta Alekseja Milera šefa “Gasproma”, po kojem, to je to, izazvalo je nevericu pođednako kod aktuelnih, kao i nekadašnjih vlasti koje su, u dobroj veri, i započele ceo projekat. Umesto da u Srbiju, na osnovu izgradnje gasovoda, uđe 2,1 milijardu evra, od kojih bi čak 500 miliona ostalo na računima srpskih građevinara, kao i da u narednom periodu zarađuje po osnovu tranzita gasa čak 200 miliona evra godišnje, ostali smo praznih ruku. Sve u svemu godina nije za pamćenje, a ostaje da se nadamo da sledeća barem neće biti gora.



Milić Miljenović

 

Obećavajuće budžetiranje

Sudeći po ocenama stručnjaka, Srbija je poslednjih dana decembra najzad, posle više decenija, dobila buyet koji nije samo spisak lepih želja ili alajbegovu slamu, što je potvrdio i, inače kritikama sklon Fiskalni savet, uz ogradu da će ozbiljnost njegovog provođenja svedočiti i o konačnoj oceni. U situaciji kada država hrli ka koti od 23 milijarde evra opšteg duga (što je 72 odsto BDP), manjak konsolidovanog godišnjeg buyeta za 2015. godinu je predviđen na podnošljivih 231 milion evra, što je šest odsto BDP. Ne sumnjajući da bi ovaj plan bio i dobra osnova za zaključenje novog aranžmana sa MMF, možda se svetlo na kraju tunela i nazire.