Умерени оптимизам гарниран шоковима

 као о узрочнику будућих догађаја.



Мајске поплаве су изазвале ефекат судњег дана у хидролошки запарложеној Србији. Деценијама уназад запуштена речна и корита потока, поготово у централној Србији, нису успела да приме огромне количине воде. Штету је, поред оних најтрагичнијих, људских жртава, пријавила чак 41 локална самоуправа, а након “свођења рачунице” испоставило се да је једно, додуше вишедневно, библијско невреме осакатило Србију за фантастичних 1,7 милијарди евра. Стручне процене говориле су да ће за опоравак бити потребно улагање од 1,3 милијарди евра, а само у сектору рударства и енергетике нанета је штета од 494 милиона евра, док је вредност уништених стамбених објеката процењена на 227 милиона евра.



Видајући ране узроковане пролећним потопом, Влада Републике Србије је најавила, а крајем октобра и легислативно провела болно стезање каиша, пре свега оличено у смањењу зарада буџетским корисницима, односно јавном сектору, а на удару ових маказа нашле су се и тешко стицане пензије. Покушавајући да колико-толико укроти раст буyетског дефицита, Влада је посегла за мером временски ограниченог линеарног смањења зарада у јавном сектору за десет одсто, док је грађанима и грађанкама Србије, који су деценијама издвајали за мирну старост, “уручено” решење о смањењу свих пензија преко 25.000 динара, уз намеру да се тако држави уштеди 60 милијарди динара, односно 1,5 одсто бруто националног дохотка.



Застрашујући тренд суноврата српског банкарства, започетог јако давно, али актуелизованог пропашћу Агробанке, Развојне банке Војводине и Универзал банке у претходној, 2013. години, свој страшни данак је узео и нетом протекле јесени. Маниром олаког испуњавања жеља неколицини српских тајкуна, коначно су у новембру до пропасти доведене и Привредна банка Београд и Српска банка. На површину је испливала чињеница де ће Србија, тачније њени порески обвезници, не само морати да плати цех недговорности господара новчарских токова са преко милијарду евра, већ и да су у ту ситацију доведени, у иоле уређеним државама готово бизарним, а у нашем друштву уобичајеним, понашањем “угледних” и ништа мање контроверзних банкара и бизнисмена.



Својевремено дајући руском “Гаспрому” у мираз за тепсију рибе националну нафтну компанију НИС, подземно складиште гаса у Банатском Двору и мизерну рудну ренту, Србија се надала Јужном току као решењу проблема своје енергетске сигурности. Затезањем односа на релацији ЕУ-Русија, због Украјине, као шок је деловало лаконско објашњење “Великог Владимира”, да мајчица Русија одустаје од изградње овог гасовода, чија је цена реализације (олако) била процењивана на суму од 16,5 милијарди евра.



Отрежњење у виду потврде из уста Алексеја Милера шефа “Гаспрома”, по којем, то је то, изазвало је неверицу пођеднако код актуелних, као и некадашњих власти које су, у доброј вери, и започеле цео пројекат. Уместо да у Србију, на основу изградње гасовода, уђе 2,1 милијарду евра, од којих би чак 500 милиона остало на рачунима српских грађевинара, као и да у наредном периоду зарађује по основу транзита гаса чак 200 милиона евра годишње, остали смо празних руку. Све у свему година није за памћење, а остаје да се надамо да следећа барем неће бити гора.



Милић Миљеновић

 

Обећавајуће буџетирање

Судећи по оценама стручњака, Србија је последњих дана децембра најзад, после више деценија, добила буyет који није само списак лепих жеља или алајбегову сламу, што је потврдио и, иначе критикама склон Фискални савет, уз ограду да ће озбиљност његовог провођења сведочити и о коначној оцени. У ситуацији када држава хрли ка коти од 23 милијарде евра општег дуга (што је 72 одсто БДП), мањак консолидованог годишњег буyета за 2015. годину је предвиђен на подношљивих 231 милион евра, што је шест одсто БДП. Не сумњајући да би овај план био и добра основа за закључење новог аранжмана са ММФ, можда се светло на крају тунела и назире.