Emilija Mrdaković: Enciklopedija izgubljenog vremena

upitali smo direktorku ovog novosadskog teatra, rediteljku Emiliju Mrdaković?

– Najteže u ovoj pozorišnoj besparici prihvatam činjenicu da je pozorištu kao instituciji uskraćeno da zapošljava mlade glumce. Oni su prinuđeni ili da volontiraju ili da čekaju svoje male honorare mesecima. Takođe strepimo da nam neko od glumaca ne stekne uslov za penziju pa da nam i to radno mesto bude ukinuto. Veoma je važno, u takvim teškim periodima, izgraditi strategiju, dobar tim i maksimalno iskoristiti potencijal ansambla, pružiti svakome ko želi maksimalan prostor. Zato pokušavam da smislim neki mehanizam za otvaranje vrata mladim glumcima kojima je zaposlenje jednako naučnoj fantastici, a istovremeno su oni ti koji donose nove ideje i novu energiju – otkriva nam na početku razgovora Emilija Mrdaković.

* Koji su to mehanizmi?

– U tom smislu radimo u dva pravca. Jedan pravac je formiranje repertoara i produkcije off scene, zajedničkim snagama sa rediteljem Borisom Liješevićem, koji je koordinator te scene. Rezultat toga je radionica dokumentarnog teatar na temu „20 godina posle rata”, koja uskoro počinje da se realizuje u Pozorištu mladih, a zapravo to će biti i master rad studenata glume klase Borisa Isakovića. Drugi pravac je uključivanje mladih umetnika u naš repertoar. Tako su trenutno u toku probe predstave „Enciklopedija izgubljenog vremena” po tekstu Slobodana Šnajdera, a u režiji Snježane Banović i asistenta reditelja, mladog Davida Alića .

U podeli zajedno sa našim iskusnijim glumcima iz ansambla je i buket mladih glumaca : Kristina Savkov, Ema Stojanović, Slaven Došlo, Mia Radovanović, Jelena Galović, Danilo Milovanović, te studenti Akademije umetnosti iz Novog Sada : Milan Kolak, Igor Greksa, Sonja Isailović, Vukašin Ranđelović. Večernja scene Pozorišta mladih godinama luta u potrazi za svojim identitetom i repertoarom. Definitivno mislim da se ona mora razvijati i tematski i žanrovski u službi mladih. A do kraja godine ćemo mlade glumce staviti i pred još jedan veliki izazov - stvaranje predstave za decu.

* Može li ovdašnji teatar pobediti preovladavajuću estradnu kulturu? Ili će se sve više slegati ramenima po modelu: ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži?

– Nema govora o pridruživanju. Estrada i pozorište za mene nemaju nikakvu dodirnu tačku. Pozorište je opstalo vekovima i ne sumnjam da će nastaviti svoj život i kada nas ne bude bilo. Mislim da je glavni problem u nama, zapravo u društvu koje gubi odnos prema vrednostima, a samim tim i prema umetnosti. Savremena sredstva komunikacije nam ispiraju mozak estradom. S druge strane, novi zakoni ne sagledavaju specifičnost pozorišne umetnosti i guraju pozorište u centrifugu tržišta. Zbog toga se na pozorišnoj sceni danas može svašta videti. Po prirodi stvari, pozorištu priliči umetnička sloboda, a zbog neposrednog obraćanja publici, pozorište je veoma pogodan medijum za prenošenje ideja i poruka o realnom života i ljudima. Zato pozorište treba da se koristi za podizanje svesti, obrazovanje građana. Treba da se bavi čovekom – pojedincem – i tako utiče na izgradnju ličnosti.

* Trpi li scena za decu zbog dramske i obrnuto?

– Pozorište mladih je prvenstveno dečje pozorište, osnovano je kao lutkarko pozorište pre više od 80 godina, tačnije 1932, i najstariji je teatar lutaka na ovim prostorima. Kao takvo ima izuzetno važan zadatak da neguje lutkarsku umetnost. Niko nema pravo da to ignoriše ili omalovažava, naprotiv! S obzirom na to da u Srbiji nema škole lutkarstva, trebalo bi stalno da se radi na edukaciji glumaca. Repertoar scene za decu, kako lutkarski tako i dramski, mora da bude raznovrstan u izboru tekstova i tema i da prati uzrast publike, a to nije nimalo lako. Dramska scena našeg pozorišta ima, pak, važan zadatak pred sobom da se izgradi kao ozbiljna pozorišna scena za mlade koja bi pružila mogućnost za kvalitetno provedeno slobodno vreme. U svakom slučaju, obe scene bi trebalo da prate razvoj profesionalnih evropskih i svetskih pozorišta za decu i mlade, te da promovišu mlade, domaće i strane pisce i reditelje. S obzirom na to da živimo u Vojvodini, repertoar pozorišta osmišljavamo tako da komunicira i sa višenacionalnom sredinom. Ubeđena sam da uz dobru strategiju i posvećenost svih nas u pozorištu, obe scene mogu da funkcionišu u skladu.

* Lutkarske predstave Pozorište mladih se po pravilu sa međunarodnih festivala vraćaju s nagradama. Da li se to dovoljno (ili uopšte) vrednuje u ovoj sredini?

– Nagrade su dokaz da održavamo lutkarsku scenu živom i kvalitetnom, da imamo nove ideje koje su interesantne publici. A što se tiče vrednovanja u našoj sredini, navešću vam samo primer da je prethodnih nekoliko godina najmanje ulagano u lutkarski reperotar, ali bez obzira na to ispostavilo se da su, zapravo, dve najniskobuyetnije predstave pokupile najviše nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima. To su predstave : „Ima li deda odelo?” po knjizi Ameli Fried i „Kako je otkriveno letenje” po motivima Margarita Minkova.

* Gubi li lutka bitku sa smartfonima i tabletima u dečjim rukama?

– Deca imaju sklonost da neživim stvarima i objektivnim pojavama pridaju osobine živih stvorova i subjektivne doživljaje. Oni veruju da je sve oko njih živo. Svi mi kada smo bili mali poklanjali smo život svojim igračkama, predmetima, lutkama. Odrasli vremenom izgube tu sposobnosti i uvek su spremni da ulože puno da bi njihovo dete razvijalo svoj talenat, da peva, slika, pleše. Često izgovore rečenicu: „Već si veliki(a) da se igraš„ i odnose se skeptično prema dečjoj veri da je sve oko nas živo. Na nama, odraslima, je da odlučimo na kojoj smo strani.

* Da li je Vaš autorski rad sada u drugom planu zbog direktorske pozicije i mogu li se te dve uloge uopšte pomiriti?

– Uloga direktora je možda jedna od najnezahvalnijih uloga i velika žrtva. U želji da puno toga uradiš shvatiš da si vezanih ruku i da puno toga ne zavisi od tebe. Ogromna odgovornost i malo prostora za manevrisanje jer je nažalost administracija veoma kruta i teška. Bez obzira na sve to, ovaj posao vidim kao životno iskustvo više. Ipak, direktorski posao može da bude i te kako kreativan ako bi se smanjilo beskonačno pisanje papira i popunjavanje tabela. Konačno, reditelj u meni mi kaže da možda to bude i inspiracija za neku sledeću predstavu.

Miroslav Stajić

Pakao je – des mozges

* Koliko Šnajderova “Enciklopedija izgubljenog vremena”, koja će premijerno biti izvedenau petak, 23. oktobra, korespondira sa Srbijom danas?

– Kada sam pročitala prvi put komad, bila sam prepuna utisaka. Veoma je inspirativan. Vodi u bezbroj pravaca, uvlači u beskonačnosti tranzicije u kojoj mi zapravo živimo, u svet apsurda. U komadu smo, simbolično, svi mi, ljudi oko nas i naša deca. Verujem da će se deo publike sigurno prepoznati i podsetiti na gorak ukus svakodnevnice, a drugi deo će se sasvim sigurno i nasmejati. To je priča o životarenju, o konstantnom, nesvesnom kajanju i kukanju zbog sopstvenog postojanja i izgubljenih prilika. Nisam sigurna da li uopšte postoji lek protiv toga jer smo dubogo zagazili u blato kukavičluka.

Često čujem od prijatelja i kolega koji me okružuju: „Moj je svaki dan isti iz godine u godinu. Ništa me ne veseli, ničemu se na nadam, malo se čemu radujem...” Nažalost, teško je otresti se takvih misli. Ali, kako Šnajder kaže u „Enciklopediji”: Pakao nije u prostoru. Pakao je – des mozges. Dakle, ovaj tekst, koji je rediteljka Snježana Banović na izuzetno interesantan način postavila, može da posluži kao neka vrsta pokretača. Mogli bismo ozbiljno, posle odgledane predstave, da se zapitamo gde smo i zašto stali, kako živimo, šta svakodnevno mislimo i šta zapravo čekamo. Da ne bismo došli u situaciji da se jednog jutra probudimo shvatavši da smo svoj život proveli tavoreći...