упитали смо директорку овог новосадског театра, редитељку Емилију Мрдаковић?
– Најтеже у овој позоришној беспарици прихватам чињеницу да је позоришту као институцији ускраћено да запошљава младе глумце. Они су принуђени или да волонтирају или да чекају своје мале хонораре месецима. Такође стрепимо да нам неко од глумаца не стекне услов за пензију па да нам и то радно место буде укинуто. Веома је важно, у таквим тешким периодима, изградити стратегију, добар тим и максимално искористити потенцијал ансамбла, пружити свакоме ко жели максималан простор. Зато покушавам да смислим неки механизам за отварање врата младим глумцима којима је запослење једнако научној фантастици, а истовремено су они ти који доносе нове идеје и нову енергију – открива нам на почетку разговора Емилија Мрдаковић.
* Који су то механизми?
– У том смислу радимо у два правца. Један правац је формирање репертоара и продукције офф сцене, заједничким снагама са редитељем Борисом Лијешевићем, који је координатор те сцене. Резултат тога је радионица документарног театар на тему „20 година после рата”, која ускоро почиње да се реализује у Позоришту младих, а заправо то ће бити и мастер рад студената глуме класе Бориса Исаковића. Други правац је укључивање младих уметника у наш репертоар. Тако су тренутно у току пробе представе „Енциклопедија изгубљеног времена” по тексту Слободана Шнајдера, а у режији Сњежане Бановић и асистента редитеља, младог Давида Алића .
У подели заједно са нашим искуснијим глумцима из ансамбла је и букет младих глумаца : Кристина Савков, Ема Стојановић, Славен Дошло, Миа Радовановић, Јелена Галовић, Данило Миловановић, те студенти Академије уметности из Новог Сада : Милан Колак, Игор Грекса, Соња Исаиловић, Вукашин Ранђеловић. Вечерња сцене Позоришта младих годинама лута у потрази за својим идентитетом и репертоаром. Дефинитивно мислим да се она мора развијати и тематски и жанровски у служби младих. А до краја године ћемо младе глумце ставити и пред још један велики изазов - стварање представе за децу.
* Може ли овдашњи театар победити преовладавајућу естрадну културу? Или ће се све више слегати раменима по моделу: ако их не можеш победити, ти им се придружи?
– Нема говора о придруживању. Естрада и позориште за мене немају никакву додирну тачку. Позориште је опстало вековима и не сумњам да ће наставити свој живот и када нас не буде било. Мислим да је главни проблем у нама, заправо у друштву које губи однос према вредностима, а самим тим и према уметности. Савремена средства комуникације нам испирају мозак естрадом. С друге стране, нови закони не сагледавају специфичност позоришне уметности и гурају позориште у центрифугу тржишта. Због тога се на позоришној сцени данас може свашта видети. По природи ствари, позоришту приличи уметничка слобода, а због непосредног обраћања публици, позориште је веома погодан медијум за преношење идеја и порука о реалном живота и људима. Зато позориште треба да се користи за подизање свести, образовање грађана. Треба да се бави човеком – појединцем – и тако утиче на изградњу личности.
* Трпи ли сцена за децу због драмске и обрнуто?
– Позориште младих је првенствено дечје позориште, основано је као луткарко позориште пре више од 80 година, тачније 1932, и најстарији је театар лутака на овим просторима. Као такво има изузетно важан задатак да негује луткарску уметност. Нико нема право да то игнорише или омаловажава, напротив! С обзиром на то да у Србији нема школе луткарства, требало би стално да се ради на едукацији глумаца. Репертоар сцене за децу, како луткарски тако и драмски, мора да буде разноврстан у избору текстова и тема и да прати узраст публике, а то није нимало лако. Драмска сцена нашег позоришта има, пак, важан задатак пред собом да се изгради као озбиљна позоришна сцена за младе која би пружила могућност за квалитетно проведено слободно време. У сваком случају, обе сцене би требало да прате развој професионалних европских и светских позоришта за децу и младе, те да промовишу младе, домаће и стране писце и редитеље. С обзиром на то да живимо у Војводини, репертоар позоришта осмишљавамо тако да комуницира и са вишенационалном средином. Убеђена сам да уз добру стратегију и посвећеност свих нас у позоришту, обе сцене могу да функционишу у складу.
* Луткарске представе Позориште младих се по правилу са међународних фестивала враћају с наградама. Да ли се то довољно (или уопште) вреднује у овој средини?
– Награде су доказ да одржавамо луткарску сцену живом и квалитетном, да имамо нове идеје које су интересантне публици. А што се тиче вредновања у нашој средини, навешћу вам само пример да је претходних неколико година најмање улагано у луткарски реперотар, али без обзира на то испоставило се да су, заправо, две најнискобуyетније представе покупиле највише награда на домаћим и међународним фестивалима. То су представе : „Има ли деда одело?” по књизи Амели Фриед и „Како је откривено летење” по мотивима Маргарита Минкова.
* Губи ли лутка битку са смартфонима и таблетима у дечјим рукама?
– Деца имају склоност да неживим стварима и објективним појавама придају особине живих створова и субјективне доживљаје. Они верују да је све око њих живо. Сви ми када смо били мали поклањали смо живот својим играчкама, предметима, луткама. Одрасли временом изгубе ту способности и увек су спремни да уложе пуно да би њихово дете развијало свој таленат, да пева, слика, плеше. Често изговоре реченицу: „Већ си велики(а) да се играш„ и односе се скептично према дечјој вери да је све око нас живо. На нама, одраслима, је да одлучимо на којој смо страни.
* Да ли је Ваш ауторски рад сада у другом плану због директорске позиције и могу ли се те две улоге уопште помирити?
– Улога директора је можда једна од најнезахвалнијих улога и велика жртва. У жељи да пуно тога урадиш схватиш да си везаних руку и да пуно тога не зависи од тебе. Огромна одговорност и мало простора за маневрисање јер је нажалост администрација веома крута и тешка. Без обзира на све то, овај посао видим као животно искуство више. Ипак, директорски посао може да буде и те како креативан ако би се смањило бесконачно писање папира и попуњавање табела. Коначно, редитељ у мени ми каже да можда то буде и инспирација за неку следећу представу.
Мирослав Стајић
Пакао је – des mozges
* Колико Шнајдерова “Енциклопедија изгубљеног времена”, која ће премијерно бити изведенау петак, 23. октобра, кореспондира са Србијом данас?
– Када сам прочитала први пут комад, била сам препуна утисака. Веома је инспиративан. Води у безброј праваца, увлачи у бесконачности транзиције у којој ми заправо живимо, у свет апсурда. У комаду смо, симболично, сви ми, људи око нас и наша деца. Верујем да ће се део публике сигурно препознати и подсетити на горак укус свакодневнице, а други део ће се сасвим сигурно и насмејати. То је прича о животарењу, о константном, несвесном кајању и кукању због сопственог постојања и изгубљених прилика. Нисам сигурна да ли уопште постоји лек против тога јер смо дубого загазили у блато кукавичлука.
Често чујем од пријатеља и колега који ме окружују: „Мој је сваки дан исти из године у годину. Ништа ме не весели, ничему се на надам, мало се чему радујем...” Нажалост, тешко је отрести се таквих мисли. Али, како Шнајдер каже у „Енциклопедији”: Пакао није у простору. Пакао је – des mozges. Дакле, овај текст, који је редитељка Сњежана Бановић на изузетно интересантан начин поставила, може да послужи као нека врста покретача. Могли бисмо озбиљно, после одгледане представе, да се запитамо где смо и зашто стали, како живимо, шта свакодневно мислимо и шта заправо чекамо. Да не бисмо дошли у ситуацији да се једног јутра пробудимо схватавши да смо свој живот провели таворећи...
