JELENA BAJIĆ JOČIĆ, REDITELJ, SCENARISTA, PRODUCENT Nema dobrog filma bez dobrog scenarija

Izvorni scenario je napisao Radoš Bajić, koji je inicijalno trebalo da film i režira, ali je na kraju tu ulogu prepustio kćerci, dok je on prešao ispred kamere. Pojašnjavajući ovu odluku, Radoš Bajić je nedavno u intervjuu za DNK pojasnio da je prvi razlog bio taj da je projektu „Čuvar ikone” bila potrebna sveža krv, „nova vizura koju donosi mlad čovek”. 

„A drugi je da je Jelena apsolutno sazrela kao autor. Napravila je dve velike serije, pogotovo Azbuku našeg života, koju je, što kažu mladi, razbila, dok je njen debitantski film Led već ušao u trajne vrednosti srpske kinematografije. A kada je ona preuzela rediteljsku palicu, i ja sam morao da napravim distancu i kažem: Dobro, ja sam sada glumac i sledim njenu autorsku ideju“...

Godinama ste stasavali uz Radoša Bajića, bili na setovima, a potom postali producent i reditelj njegovih projekata. Kako je bilo pomiriti Vašu autorsku viziju sa činjenicom da je on scenarista i, ovoga puta, glumac u glavnoj ulozi?

– Rekla bih da smo filmom „Led” probili led. To je bio moj debitantski film, ali sam pre toga režirala segmente serije „Selo gori, a baba se češlja” i dosta vremena provodila u montaži. Kroz taj proces smo se, kao autori, prepoznali. Ista smo krv, senzibilitet i emocija su nam veoma slični, mada pripadamo različitim generacijama i razlikujemo se u pristupu, estetici i meri. Radošu je, verovatno, bilo teže nego meni da napravi otklon i pusti me. Jednom mi je rekao: „Stojim na obali, gledam kako se daviš u oluji, poklapaju te talasi i ja bih da skočim i pomognem ti, ali ne mogu.” Ja sam uvek govorila da automobil mora da vozi jedan čovek. Ako su na volanu četiri ruke, nastaje haos. Kod nas važi pravilo da je onaj ko režira neprikosnoveni autoritet i da je njegova reč poslednja. Bez obzira na to što je Radoš moj otac i što je mnogo duže u profesiji, to pravilo se poštuje.

Najvažnije je što se uverio u ono što radim i stekao poverenje. A poverenje mora prirodno da se zasluži. Radila sam i sa Mirom Banjac, Batom Živojinovićem i Draganom Nikolićem. Posebno pamtim Batu, koji se prema meni, mladom reditelju i debitantu, ponašao sa ogromnim poštovanjem. To je bilo filmsko vaspitanje velike jugoslovenske kinematografije. Danas su odnosi drugačiji, ali razlog zbog kojeg reditelja treba slušati ostao je isti: on mesecima razmišlja o svakoj sceni, liku, motivaciji i ima celovitu sliku filma.

Danas se snima brže, glumci su često angažovani na više projekata istovremeno. U kojoj meri to otežava rad reditelju?

– Meni to ne predstavlja problem, jer kako kao producent, reditelj i autor postavite čitav proces, tako će mu ljudi i pristupiti. U našoj produkciji pripreme moraju da traju najmanje tri meseca. Imamo kostimske i čitaće probe, razgovaramo, čitamo scenario, menjamo ga i sarađujemo. Kod nas ne može da se uđe iz taksija pravo u kadar. Kada je moguće, od nosilaca glavnih uloga tražimo da u tom periodu ne rade ništa drugo i da ostanu u atmosferi projekta. Bata i Nela su, recimo, sve vreme snimanja „Leda” bili sa nama u Kragujevcu. Naravno, kod serija sa velikim brojem glumaca to nije uvek moguće, ali su Aleksandra Janković i Andrija Kuzmanović tokom snimanja „Azbuke našeg života” bili posvećeni isključivo tom projektu. Na kraju, kada film ili serija odu u etar, nikoga ne zanima da li si prethodne večeri bio na žurci, da li te je bolela glava ili si bio umoran. Ono što radimo ostaje. Zato postoji velika odgovornost da sve bude urađeno najbolje što u datim okolnostima može.

Često se govori o krizi scenarija. Da li smo, na neki način, zaboravili da pričamo priče?

– Nema dobrog filma ili dobre serije bez dobrog scenarija. Ali nije uvek stvar u jednom scenaristi; ponekad su potrebni vreme i čitav tim. Na oba filma koja sam režirala Radoš je bio scenarista, a ja koscenarista. On ima izuzetan talenat za likove i dobro poznaje mentalitet običnog čoveka iz ruralne sredine. Ali kvalitet dolazi i iz toga što scenario mesecima zajedno brusimo, menjamo i korigujemo. Veoma je važno što Radoš u tome nije sujetan i dopušta saradnicima da kažu šta misle. Scenarista preda tekst reditelju, koji tu priču mora da proživi i ispriča iz svog ugla, a materijal se potom dodatno oblikuje u montaži. Najveća greška je kada scenarista kaže: „Završio sam svoje, nemojte da pipnete nijedno slovo.” Kada je čovek predugo u jednoj materiji, prestaje da vidi neke stvari. Potrebni su sveže oko i sveža perspektiva. Mislim da je problem naših scenarija i to što više nema vremena, ali i što ljudi ponekad ne dozvoljavaju drugima da preispituju njihov rad. Ključ je u spremnosti da se pitamo možemo li nešto bolje. A za to je potrebno vreme.

A može li scenario da se piše u hodu, praktično na setu?

– Moguće je, ali šta će iz toga ispasti - to je drugo pitanje. Mi ne radimo tako. Obe sezone „Azbuke našeg života” razvijala sam sa timom scenarista, a razvoj svake sezone trajao je najmanje godinu dana. Osmislim kostur priče, onda postavljamo svaku scenu, pravimo mapu dramaturgije, pišemo, preispitujemo i brusimo. To je proces. Može li beba da se rodi za mesec dana? Mislim da ne može.

Kada biste imali veliki budžet i potpunu slobodu, kakvu biste priču želeli da snimite?

– Veliki izazov bila bi mi neka vrsta naučne fantastike, ali društvene naučne fantastike. Imam ideju koja mi se dugo mota po glavi i volela bih jednog dana da je pretočim u film ili seriju. Istorijske teme smo već mnogo radili — „Heroje Halijarda”, „Srpske junake srednjeg veka”, „Ravnu goru”... One su izazovne i lepe, ali ovu vrstu projekta nikada nisam radila i volela bih da pokušam.       

Miroslav Stajić