ЈЕЛЕНА БАЈИЋ ЈОЧИЋ, РЕДИТЕЉ, СЦЕНАРИСТА, ПРОДУЦЕНТ Нема доброг филма без доброг сценарија

Изворни сценарио је написао Радош Бајић, који је иницијално требало да филм и режира, али је на крају ту улогу препустио кћерци, док је он прешао испред камере. Појашњавајући ову одлуку, Радош Бајић је недавно у интервјуу за ДНК појаснио да је први разлог био тај да је пројекту „Чувар иконе” била потребна свежа крв, „нова визура коју доноси млад човек”. 

„А други је да је Јелена апсолутно сазрела као аутор. Направила је две велике серије, поготово Азбуку нашег живота, коју је, што кажу млади, разбила, док је њен дебитантски филм Лед већ ушао у трајне вредности српске кинематографије. А када је она преузела редитељску палицу, и ја сам морао да направим дистанцу и кажем: Добро, ја сам сада глумац и следим њену ауторску идеју“...

Годинама сте стасавали уз Радоша Бајића, били на сетовима, а потом постали продуцент и редитељ његових пројеката. Како је било помирити Вашу ауторску визију са чињеницом да је он сценариста и, овога пута, глумац у главној улози?

– Рекла бих да смо филмом „Лед” пробили лед. То је био мој дебитантски филм, али сам пре тога режирала сегменте серије „Село гори, а баба се чешља” и доста времена проводила у монтажи. Кроз тај процес смо се, као аутори, препознали. Иста смо крв, сензибилитет и емоција су нам веома слични, мада припадамо различитим генерацијама и разликујемо се у приступу, естетици и мери. Радошу је, вероватно, било теже него мени да направи отклон и пусти ме. Једном ми је рекао: „Стојим на обали, гледам како се давиш у олуји, поклапају те таласи и ја бих да скочим и помогнем ти, али не могу.” Ја сам увек говорила да аутомобил мора да вози један човек. Ако су на волану четири руке, настаје хаос. Код нас важи правило да је онај ко режира неприкосновени ауторитет и да је његова реч последња. Без обзира на то што је Радош мој отац и што је много дуже у професији, то правило се поштује.

Најважније је што се уверио у оно што радим и стекао поверење. А поверење мора природно да се заслужи. Радила сам и са Миром Бањац, Батом Живојиновићем и Драганом Николићем. Посебно памтим Бату, који се према мени, младом редитељу и дебитанту, понашао са огромним поштовањем. То је било филмско васпитање велике југословенске кинематографије. Данас су односи другачији, али разлог због којег редитеља треба слушати остао је исти: он месецима размишља о свакој сцени, лику, мотивацији и има целовиту слику филма.

Данас се снима брже, глумци су често ангажовани на више пројеката истовремено. У којој мери то отежава рад редитељу?

– Мени то не представља проблем, јер како као продуцент, редитељ и аутор поставите читав процес, тако ће му људи и приступити. У нашој продукцији припреме морају да трају најмање три месеца. Имамо костимске и читаће пробе, разговарамо, читамо сценарио, мењамо га и сарађујемо. Код нас не може да се уђе из таксија право у кадар. Када је могуће, од носилаца главних улога тражимо да у том периоду не раде ништа друго и да остану у атмосфери пројекта. Бата и Нела су, рецимо, све време снимања „Леда” били са нама у Крагујевцу. Наравно, код серија са великим бројем глумаца то није увек могуће, али су Александра Јанковић и Андрија Кузмановић током снимања „Азбуке нашег живота” били посвећени искључиво том пројекту. На крају, када филм или серија оду у етар, никога не занима да ли си претходне вечери био на журци, да ли те је болела глава или си био уморан. Оно што радимо остаје. Зато постоји велика одговорност да све буде урађено најбоље што у датим околностима може.

Често се говори о кризи сценарија. Да ли смо, на неки начин, заборавили да причамо приче?

– Нема доброг филма или добре серије без доброг сценарија. Али није увек ствар у једном сценаристи; понекад су потребни време и читав тим. На оба филма која сам режирала Радош је био сценариста, а ја косценариста. Он има изузетан таленат за ликове и добро познаје менталитет обичног човека из руралне средине. Али квалитет долази и из тога што сценарио месецима заједно брусимо, мењамо и коригујемо. Веома је важно што Радош у томе није сујетан и допушта сарадницима да кажу шта мисле. Сценариста преда текст редитељу, који ту причу мора да проживи и исприча из свог угла, а материјал се потом додатно обликује у монтажи. Највећа грешка је када сценариста каже: „Завршио сам своје, немојте да пипнете ниједно слово.” Када је човек предуго у једној материји, престаје да види неке ствари. Потребни су свеже око и свежа перспектива. Мислим да је проблем наших сценарија и то што више нема времена, али и што људи понекад не дозвољавају другима да преиспитују њихов рад. Кључ је у спремности да се питамо можемо ли нешто боље. А за то је потребно време.

А може ли сценарио да се пише у ходу, практично на сету?

– Могуће је, али шта ће из тога испасти - то је друго питање. Ми не радимо тако. Обе сезоне „Азбуке нашег живота” развијала сам са тимом сценариста, а развој сваке сезоне трајао је најмање годину дана. Осмислим костур приче, онда постављамо сваку сцену, правимо мапу драматургије, пишемо, преиспитујемо и брусимо. То је процес. Може ли беба да се роди за месец дана? Мислим да не може.

Када бисте имали велики буџет и потпуну слободу, какву бисте причу желели да снимите?

– Велики изазов била би ми нека врста научне фантастике, али друштвене научне фантастике. Имам идеју која ми се дуго мота по глави и волела бих једног дана да је преточим у филм или серију. Историјске теме смо већ много радили — „Хероје Халијарда”, „Српске јунаке средњег века”, „Равну гору”... Оне су изазовне и лепе, али ову врсту пројекта никада нисам радила и волела бих да покушам.       

Мирослав Стајић