ROBIN VILIJAMS NIJE IZGUBIO BITKU SA DEPRESIJOM VEĆ SA BOLEŠĆU KOJU RETKO PREPOZNAJEMO „Mozak mog supruga se bukvalno raspadao”, kaže Suzan

Zvanični izveštaji su potvrdili da je izvršio samoubistvo, ali prava istina o uzrocima njegove patnje postala je poznata tek nakon obdukcije.

U početku se pretpostavljalo da je Vilijams patio od teške depresije, a neki mediji su čak tvrdili da se vratio alkoholizmu, od kojeg se godinama ranije uspešno lečio. Međutim, njegova supruga Suzan Šnajder Vilijams odlučila je da svetu otkrije pravu istinu.

Ona je ispričala da je Robin u mesecima pre smrti ispoljavao zabrinjavajuće neurološke simptome: nesanicu, nagle promene raspoloženja, halucinacije, gubitak pamćenja, intenzivnu anksioznost i paranoju. Njegov karakter, poznat po toplini i intelektualnoj pronicljivosti, naglo se menjao.

Robin je imao dijagnozu Parkinsonove bolesti, ali ta dijagnoza nije objašnjavala sve simptome. Tek posle njegove smrti, autopsija je otkrila da je bolovao od difuzne demencije sa Levijevim telima – progresivnog i razornog neurološkog oboljenja koje nastaje usled abnormalnog nagomilavanja proteina alfa-sinukleina u moždanim ćelijama.

Ova bolest je drugi najčešći oblik demencije, odmah nakon Alchajmerove, i poznata je po tome što izaziva kombinaciju kognitivnih, psihijatrijskih i motoričkih simptoma.

„Mozak mog supruga se bukvalno raspadao. Bolest je bila kao terorista kojeg je nosio u sebi. Ljudi mnogo pričaju o mentalnom zdravlju, ali nedovoljno o bolestima mozga. Robin nije imao psihološki problem – on je imao neurološko oboljenje”, rekla je Suzan u jednom intervjuu za „Gardijan”.

Prvi simptomi pojavili su se gotovo neprimetno – bolovi u stomaku, problemi sa varenjem, drhtanje ruku. Potom je došla nesanica koja ga je iscrpljivala iz noći u noć. Ubrzo su počele halucinacije i epizode zbunjenosti.

„Postao je paranoičan, što mu nije bilo svojstveno. Ova bolest je užasno zbunjujuća – simptomi se stalno menjaju, ponekad nestaju, pa se vraćaju u novom obliku. To zbunjuje i porodicu i lekare”, prisetila se Suzan.

Planirao je da ode u specijalizovanu ustanovu za neurokognitivna ispitivanja, ali nedelju dana pre planiranog prijema odlučio je da sebi oduzme život. Njegova supruga veruje da je mislio da će biti trajno hospitalizovan i da ga nikada više neće pustiti kući.

Nakon njegove smrti, Suzan je postala strastvena zagovornica podizanja svesti o Lewy body demenciji. Istakla je da je depresija kod Robina bila simptom, a ne uzrok njegovog kraja, i da je ključno da se ovakve bolesti prepoznaju i pravilno dijagnostikuju.

Pokrenula je kampanje, sarađivala sa medicinskim stručnjacima i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma „Robin's Wish”, koji osvetljava poslednje mesece njegovog života i šalje snažnu poruku o važnosti razumevanja neurodegenerativnih oboljenja.

Robin Vilijams će zauvek ostati upamćen ne samo po briljantnim ulogama u filmovima kao što su „Društvo mrtvih pesnika”, „Dobri Vil Hanting” i „Gospodin Daubtfajer”, već i po borbi koju je vodio protiv nevidljivog neprijatelja.

Njegova priča je podsetnik da se iza osmeha i šale može kriti teška bolest koju nedovoljno razumemo, kao i poziv da se o takvim oboljenjima govori otvoreno i bez stigme.