Sanja Mikitišin o „Mačjem kriku”, nastalom po poslednjem Paskaljevićevom scenariju: PRIČE MALIH LJUDI DANAS SU NAM NAJPOTREBNIJE

Ovo ostvarenje, nastalo po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, donosi potresnu priču o porodici suočenoj sa teškim odlukama i borbom protiv sistema. Film prati mladu ženu koja, nakon rođenja teško bolesnog deteta, nestaje, ostavljajući oca i njegovu suprugu da preuzmu brigu o unuci i suoče se sa surovim institucionalnim preprekama. 

U filmu jednu od ključnih uloga tumači Sanja Mikitišin, koja igra Veru, ženu snažne, tihe istrajnosti. Kroz lik Vere, film otvara prostor za promišljanje o ljubavi, odgovornosti i dostojanstvu u vremenu kada empatija postaje retkost. 

Njeni partneri u filmu su i Jasmin Geljo, Andrijana Đorđević, Marija Škaričić, Denis Murić, Sergej Trifunović, Srđan Miletić, Sanja Krajnov, Zlatan Vidović... 

Kako ste se pripremali za ulogu u filmu „Mačji krik” i šta vam je u tom procesu bilo najizazovnije?

– Pripreme za film su trajale nekoliko meseci, ali samih proba je bilo nekoliko. Kako se dorađivao i menjao scenario, tako smo se nalazili Jasmin, Adrijana, Sanja i ja i proveravali da li je ono što čitamo istina i verodostojno. Bilo je jasno od samog početka da scenario i film imaju bolno iskrenu, gotovo dokumentarističku notu, zato je glumu trebalo prilagoditi i žargonski rečeno „osušiti”. Za lik Vere imala sam uzore u svom okruženju, koristila sam sećanja na određenu ženu koja je imala slične tragične situacije u svim životu. Iskreno, mislim da ima mnogo takvih žena na ovim našim prostorima. Vera se retko smejala, neku senku tuge je stalno nosila na svom licu. Našla sam neku tu dozu pomirene tuge u sebi i nosila je sa sobom tokom snimanja. I, naravno, trudila sam se da izbegnem patetiku pod budnim okom rediteljke Sanje Živković.

Šta vas je najviše privuklo u priči filma, koji je nastao po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića – emotivna snaga, društvena tema ili nešto drugo?

– Kada čitam prvi put scenario ili dramu mora nešto da mi se desi, da me pomeri, da se zamislim. Scenario je u meni izazavao burne emocije. Rekla sam rediteljki da će mi biti čast da igram u ovom filmu, jer su nam takve lične priče „malih ljudi” u borbi sa „vetrenjačama” preko potrebne. Živimo u vremenu u kom empatija, solidarnost i herojstvo postaju retkost. A ovo je, između ostalog, priča i o tome.

Kako je tekla saradnja sa rediteljkom Sanjom Živković? Koliko ste imali slobode i da samostalno oblikujete svoj lik? 

– Sanja i ja smo sarađivale i radile ranije u njenom kratkom filmu „Marijina epizoda”, tako da smo se vrlo dobro poznavale i zaista smo se sve razumele i nije bilo disharmonije u razumevanju lika Vere koji sam tumačila. Mislim da mi je data sloboda i pruženo potpuno poverenje, ali čim bih malo skrenula, Sanja bi reagovala. Ona ima fantastično oko i uho za istinu i veoma dobro radi sa glumcima.

Film se bavi složenim porodičnim i društvenim pitanjima. Da li ste pre snimanja poznavali priču kojom je inspirisan?

– Da, naravno. Bila sam upoznata sa celom pričom i slušala sam mnogo o čoveku i njegovoj plemenitoj borbi protiv sistema na osnovu čije priče je snimljen ovaj film. I o njegovoj pokojnoj ženi sam znala dosta, na osnovu koje je napisan lik Vere. Svakako postoje dramaturška prilagođenja, ali njihova životna priča i priča njihove ćerke, Verine pastorke, bila je osnova u svakom pogledu.

Kroz film se istražuju ljubav, odgovornost i istrajnost. Koju poruku mislite da publika može da ponese sa sobom?

– Potrebne su nam ovakve tople, ljudske i plemenite priče, priče koje pravdaju i razumeju neke bolne odluke mladog čoveka, a sa druge strane daju nam nadu da ljubav i istrajnost pobeđuju i da svugde oko nas postoje heroji, oni ne moraju obavezno biti u antičkim dramama.

Da li vam je rad na ovom filmu otkrio nešto novo o Vama kao glumici ili o vašem pristupu liku?

– Svaki lik koji tumačim donosi nešto novo, novi sloj, novo saznanje i pomera granice u meni. Kod moje Vere, osećala sam da nikad nisam bila sama. Kao da smo bile zajedno sve žene sa ovih prostora u jednom liku. Sve naše majke, bake, a opet, ta žena nije bila opšta, nego vrlo vrlo autentična, posebna.

Koliko je rad sa ostatkom glumačke ekipe doprineo vašoj interpretaciji i atmosferi na setu, prvenstveno sa glavnim glumcima pored kojih igrate u filmu?

– Ta hemija između glumaca je posebno važna. Na probnom snimanju odmah je „kliknulo” između Jasmina i mene, kao i između Adrijane i mene, što se i vidi u našim zajedničkim scenama. Jasmin je prvenstveno divan čovek, izuzetno duhovit i dobronameran, kolegijalan i sjajan partner, tako da nam je sve nekako išlo lako i prirodno. Cela atmosfera na setu je bila dobra i inspirativna, tako da nije ni čudo da smo napravili dobar film.

Šta biste želeli da publika oseti ili zapamti nakon što pogleda film?

– Volela bih da publika posle gledanja filma izađe sa katarzičnim osećanjem i mišlju da ljubav i odlučnost zaista uvek nalazi put. Ah, kako sad to patetično zvuči (smeh), ali zaista tako osećam i to želim.

Pored uloge u „Mačjem kriku”, na čemu još trenutno radite i gde vas publika može gledati?

– Situacija u pozorištu i filmu je danas takva da je sve stalo ili u čekanju. Neki projekti su nam odbačeni i sklonjeni iz različitih razloga. Neke serije još uvek čekaju svoju premijeru iz različitih razloga. Tako da sam i ja u čekanju da ti projekti vide svetlo dana i u čekanju nekih boljih vremena. Radim na sebi, naravno, ne gubim vreme dok ta vremena ne dođu.

M. Lučić