Сања Микитишин о „Мачјем крику”, насталом по последњем Паскаљевићевом сценарију: ПРИЧЕ МАЛИХ ЉУДИ ДАНАС СУ НАМ НАЈПОТРЕБНИЈЕ

Ово остварење, настало по последњем сценарију Горана Паскаљевића, доноси потресну причу о породици суоченој са тешким одлукама и борбом против система. Филм прати младу жену која, након рођења тешко болесног детета, нестаје, остављајући оца и његову супругу да преузму бригу о унуци и суоче се са суровим институционалним препрекама. 

У филму једну од кључних улога тумачи Сања Микитишин, која игра Веру, жену снажне, тихе истрајности. Кроз лик Вере, филм отвара простор за промишљање о љубави, одговорности и достојанству у времену када емпатија постаје реткост. 

Њени партнери у филму су и Јасмин Гељо, Андријана Ђорђевић, Марија Шкаричић, Денис Мурић, Сергеј Трифуновић, Срђан Милетић, Сања Крајнов, Златан Видовић... 

Како сте се припремали за улогу у филму „Мачји крик” и шта вам је у том процесу било најизазовније?

– Припреме за филм су трајале неколико месеци, али самих проба је било неколико. Како се дорађивао и мењао сценарио, тако смо се налазили Јасмин, Адријана, Сања и ја и проверавали да ли је оно што читамо истина и веродостојно. Било је јасно од самог почетка да сценарио и филм имају болно искрену, готово документаристичку ноту, зато је глуму требало прилагодити и жаргонски речено „осушити”. За лик Вере имала сам узоре у свом окружењу, користила сам сећања на одређену жену која је имала сличне трагичне ситуације у свим животу. Искрено, мислим да има много таквих жена на овим нашим просторима. Вера се ретко смејала, неку сенку туге је стално носила на свом лицу. Нашла сам неку ту дозу помирене туге у себи и носила је са собом током снимања. И, наравно, трудила сам се да избегнем патетику под будним оком редитељке Сање Живковић.

Шта вас је највише привукло у причи филма, који је настао по последњем сценарију Горана Паскаљевића – емотивна снага, друштвена тема или нешто друго?

– Када читам први пут сценарио или драму мора нешто да ми се деси, да ме помери, да се замислим. Сценарио је у мени изазавао бурне емоције. Рекла сам редитељки да ће ми бити част да играм у овом филму, јер су нам такве личне приче „малих људи” у борби са „ветрењачама” преко потребне. Живимо у времену у ком емпатија, солидарност и херојство постају реткост. А ово је, између осталог, прича и о томе.

Како је текла сарадња са редитељком Сањом Живковић? Колико сте имали слободе и да самостално обликујете свој лик? 

– Сања и ја смо сарађивале и радиле раније у њеном кратком филму „Маријина епизода”, тако да смо се врло добро познавале и заиста смо се све разумеле и није било дисхармоније у разумевању лика Вере који сам тумачила. Мислим да ми је дата слобода и пружено потпуно поверење, али чим бих мало скренула, Сања би реаговала. Она има фантастично око и ухо за истину и веома добро ради са глумцима.

Филм се бави сложеним породичним и друштвеним питањима. Да ли сте пре снимања познавали причу којом је инспирисан?

– Да, наравно. Била сам упозната са целом причом и слушала сам много о човеку и његовој племенитој борби против система на основу чије приче је снимљен овај филм. И о његовој покојној жени сам знала доста, на основу које је написан лик Вере. Свакако постоје драматуршка прилагођења, али њихова животна прича и прича њихове ћерке, Верине пасторке, била je основа у сваком погледу.

Кроз филм се истражују љубав, одговорност и истрајност. Коју поруку мислите да публика може да понесе са собом?

– Потребне су нам овакве топле, људске и племените приче, приче које правдају и разумеју неке болне одлуке младог човека, а са друге стране дају нам наду да љубав и истрајност побеђују и да свугде око нас постоје хероји, они не морају обавезно бити у античким драмама.

Да ли вам је рад на овом филму открио нешто ново о Вама као глумици или о вашем приступу лику?

– Сваки лик који тумачим доноси нешто ново, нови слој, ново сазнање и помера границе у мени. Код моје Вере, осећала сам да никад нисам била сама. Као да смо биле заједно све жене са ових простора у једном лику. Све наше мајке, баке, а опет, та жена није била општа, него врло врло аутентична, посебна.

Колико је рад са остатком глумачке екипе допринео вашој интерпретацији и атмосфери на сету, првенствено са главним глумцима поред којих играте у филму?

– Та хемија између глумаца је посебно важна. На пробном снимању одмах је „кликнуло” између Јасмина и мене, као и између Адријане и мене, што се и види у нашим заједничким сценама. Јасмин је првенствено диван човек, изузетно духовит и добронамеран, колегијалан и сјајан партнер, тако да нам је све некако ишло лако и природно. Цела атмосфера на сету је била добра и инспиративна, тако да није ни чудо да смо направили добар филм.

Шта бисте желели да публика осети или запамти након што погледа филм?

– Волела бих да публика после гледања филма изађе са катарзичним осећањем и мишљу да љубав и одлучност заиста увек налази пут. Ах, како сад то патетично звучи (смех), али заиста тако осећам и то желим.

Поред улоге у „Мачјем крику”, на чему још тренутно радите и где вас публика може гледати?

– Ситуација у позоришту и филму је данас таква да је све стало или у чекању. Неки пројекти су нам одбачени и склоњени из различитих разлога. Неке серије још увек чекају своју премијеру из различитих разлога. Тако да сам и ја у чекању да ти пројекти виде светло дана и у чекању неких бољих времена. Радим на себи, наравно, не губим време док та времена не дођу.

М. Лучић