Ključ za razumevanje evropske kulture

On je prvi i verovatno do sada jedini autor iz bivše Jugoslavije koji je naslovio roman po protagonisti, preživelom Jevrejinu, u ovom slučaju Miroslavu Blamu (Knjiga o Blamu, 1972), i koji je mnogo pisao o patnjama jedne jevrejske porodice, kao što je porodica Roberta Kronera (Upotreba čoveka, 1980), kaže profesor dr Dragan Kujundžić, Novosađanin koji već tri decenije živi u Americi i predaje na tamošnjim univerzitetima. Trenutno je šef Katedre za jevrejske, germanističke i slavističke studije, film i medije na državnom univerzitetu Florida.

Kao veliki poznavalac Tišminog dela koje ga, kako kaže, prati kroz celu dosadašnju akademsku karijeru, protekle nedelje je u Matici srpskoj održao predavanje „Žar i pepeo - Jevreji u delima Aleksandra Tišme“. Od maturskog rada u novosadskoj gimnaziji, 1978, ogleda u knjizi „Kritičke vežbe“ iz Matičine edicije Prva knjiga, 1983, kao i kasnije niza drugih eseja na srpskom i engleskom objavljivanim u časopisima, Kujundžić se predano bavio opusom ovog velikog pisca. I čini mu se da sa svakim pokušajem interpetacije i novim čitanjem Tišmino delo sve više raste, kao da u njega svaki put iznova ulazi, na neki nepoznati, ogromni, fascinantni kontinent.

- Susret sa Tišminim delom, kada sam još kao gimnazijalac pročitao roman “Upotreba čoveka”, me je sasvim uzdrmao, što sam verovatno tada osećao više instinktivno - ukazuje Kujundžić. - Iako sam pratio i domaću i stranu književnost takvo iskustvo nisam doživeo čitajući bilo koji drugi roman. Možda je to bilo intenzivirano činjenicom da je reč o Novom Sadu, o miljeu koji ja, recimo, prepoznajem ili znam šta je, a ispostavilo se da ništa ne znam o njemu, da postoji čitav jedan kontinent koji treba otkriti. A onda kako je vreme prolazilo i sa mojom edukacijom sve više sam postajao svestan da je Tišmino delo okrenuto nekim pitanjima koja su esencijalna za razumevanje i sudbine književnosti i uopšte evropske kulture.

Čitajući radove Deride, Levinasa, Blanšoa, Sare Kofman, a i drugu književnost o Holokaustu, sve sam više bio uveren da u Tišmi imamo književnog svedoka, majstora svedodžbe testamentarne književnosti koji je promislio uslove pod kojima se razvija evropska kultura posle Holokausta kao vrlo malo pisaca ne samo u Srbiji, nego i na svetskom nivou. On je osećao najmanje damare te evropske katastrofe koju je kroz prizmu “malog” Novog Sada otvorio prema tim lomovima i katastrofama koje se odnose na celu Evropu.

Kujundžić navodi da je događaj koji Blam, junak Tišminog romana, beznadežno pokušava da zaboravi, Racija u Novom Sadu januara 1942, opisan i u posthumno objavljenim memoarima bake Aleksandra Tišme, Terez Miler. Ova sećanja su napisana u svesci koju je Tišma kupio svojoj baki da ih u njoj zapisuje, u isto vreme kada je pisao “Knjigu o Blamu” i kada je ona bila objavljena, ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Ova sveska kao i dnevnik Frojlajn u “Upotrebi čoveka”, smatra naš sagovornik, mogu izgledati kao sredstvo za uokvirivanje Tišminog sopstvenog književnog opusa.

- Ne samo “Knjiga o Blamu”, već sve njegove pripovesti, počev od „Ibikine kuće”, njegove prve i programske priče objavljene u Letopisu Matice srpske 1951, preko njegovih zbirki priča Krivica (1961), Nasilje (1965) i Mrtvi ugao (1973), njegove Nenapisane priče, koja je bila uvod za pristupni govor u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, objavljena 1988, pa sve do remek-dela “Upotreba čoveka”, svi se oni čine uokvireni tom rupom koja zjapi u ledu, izdisajem zaleđenog daha pohranjenog u memoarima njegove bake.

Po Kujundžićevim rečima, jevrejska populacija Novog Sada nije jedina referenca Tišminih romana i pripovetki. Međutim, sve teme kojih se on dotakao u svojim delima imaju dubok pečat iskustva Holokausta, novosadske Racije, i pitanja pisanja književnih dela nakon njih. Najveće dostignuće Aleksandra Tišme kao pisca nije (ili nije samo) to što je on „prikazao” život Jevreja na prostoru bivše Jugoslavije na do tada nepoznat i nenadmašan način, što i jeste učinio, nego je i integrisao u najintimnije tkivo svoje pripovesti i onda dozvolio da se odvije sama pomenuta kriza prikazivanja, kriza koja se zadržala u književnosti posle Holokausta evropskih Jevreja. Ako ima Jevreja u Tišminom delu, oni su „najviše” tamo gde se osećaju ovi efekti krize književnog prikazivanja, koju se odlučujemo da nazovemo, po DŽ. Hilisu Mileru, konflagracija zajednice, smatra Kujundžić. Delo Aleksandra Tišme, po njemu tako deli mesto u panteonu pisaca kao što su Pol Selan ili Imre Kertes, čiji je ceo opus obeležen Holokaustom evropskih Jevreja, šta god da je tema ili inače eksplicitna „tematika” njihovih dela.

Naš sagovornik posebno ističe činjenicu da je Tišma, koji se bavio i prevodilaštvom, pred smrt preveo upravo Kertesov roman “Besudbinstvo”, što ga uverava da je on do kraja ostao pasionirani čitalac i mislilac te katastrofe. Kao da je Tišma, neposredno pre smrti, želeo da objavi, skoro na deklarativan testamentaran način, svoj afinitet prema ovom jevrejsko-mađarskom piscu, koji je nedavno umro, kao i snažnu povezanost s onim što će postati jedan od najslavnijih savremenih romana o Aušvicu, nagrađen Nobelovom nagradom, smatra Kujundžić ukazujući da iako je to vrlo značajna knjiga ni blizu nije došla do tog nivoa promišljanja uslova koji su u Evropi doveli do Holkausta kao što je to učinio u svom delu Tišma.

- To me je uverilo da je to bila dominantna odrednica njegovog dela, bez obzira što je on pisao i druge romane gde Holokaust nije tema, ali se pojavljuju ti problemi – kako pisati književost, kako se baviti kulturom posle Holokausta, a sve ovo se naravno odnosi i na mnoge druge dramatične potrese u Evropi, na samu činjenicu da je svaki nacionalistički preokret, odnosno zatvaranje zasnovano na eliminaciji onoga što je najbolje u toj kulturi - naglašava Kujundžić.

- Ono što Tišma piše o Holokaustu odnosi se u tom smislu i na sve ono što se događa i u našoj politici, i u srpskom nacionalizmu ili sada u engleskom, mađarskom ili ruskom. Sve je to već upisano u njegov roman – šta se događa kada se iz kulture eliminišu, u ovom slučaju Jevreji, oni koji tu kulturu, kako Tišma kaže, čitaju i čuvaju sa međusobnim poverenjem. Ne moraju oni da budu biološki obeleženi kao Jevreji. Upravo je Holokaust obeležio Evropu tim fantomima koji su nestali. To sam posle video kod Deride što on naziva pepelom filozofije i kulture koje ostaje posle Holokausta, to uništavanje kulture i njenih tragova koje promišljaju Derida, Levinas, Blanšo i drugi, a što je kod nas na književnom polju uradio Tišma stvorivši kolosalnu književnu misao bez presedana. Čak i oni koji su pisali o jevrejskim temama kao Danilo Kiš koji je naravno briljantan pisac, ali nema tu dubinu i taj osećaj za istoriju kao što je imao Tišma.

Kada je reč o današnjoj recepciji Tišminog dela Kujundžić navodi da je Amerika književna, kulturna i medijalna mašina koja guta ogromne količine knjiga, filmova, tako da sve ono što dolazi iz naše male kulture ima vrlo male šanse da se probije do nekog opšteg nivoa. Međutim, njegova dela je prevodio jedan od najboljih prevodilaca profesor Majkl Hajm, tako da u onim sredinama u kojima se zna šta je evropska književnost Tišma ima plodotvornu recepciju. Kujundžić je i sam na kursevima koje je držao na američkim univerzitetima približavao studentima Tišmino delo. Veruje da je poživeo još koju godinu da ne bi bio daleko od toga da dobije Nobelovu nagradu, ali možda je rat sprečio ideju da neko iz Srbije bude uzet u obzir za takvu mogućnost. Bez obzira šta znače književne nagrade to je, kako kaže, literatura koja je na svetskom nivou i ima malo pandana i paralelnih primera – pogotovo među onima koji se bave problemom Holokausta.

Nina Popov

Interkulturalnost

U izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine upravo je izašla nova knjiga eseja dr Dragana Kujundžića objavljenih u njihovom časopisu “Interkulturalnost”, ali i s njegovim drugim njegovim kritičkim ogledima iz oblasti književnosti, filma, filozofije, teorije. Među tim radovima su i oni o Kafki, Benjaminu, Semu Veberu, Deridi, Tišmi, Pavlu Šosbergeru, raciji, filmovima koje je sam radio, ali i o delima Kišlovskog i Sokurova. Naslov “Iz Interkulturalnosti”, kako objašnjava, upućuje da je deo eseja preuzet iz samog časopisa, ali i iz prostora između kultura u kome se sticajem okolnosti nalazi, pošto piše, objavljuje i živi između Amerike, Francuske, Rusije i ponekad, Srbije.