Кључ за разумевање европске културе

Он је први и вероватно до сада једини аутор из бивше Југославије који је насловио роман по протагонисти, преживелом Јеврејину, у овом случају Мирославу Бламу (Књига о Бламу, 1972), и који је много писао о патњама једне јеврејске породице, као што је породица Роберта Кронера (Употреба човека, 1980), каже професор др Драган Кујунџић, Новосађанин који већ три деценије живи у Америци и предаје на тамошњим универзитетима. Тренутно је шеф Катедре за јеврејске, германистичке и славистичке студије, филм и медије на државном универзитету Флорида.

Као велики познавалац Тишминог дела које га, како каже, прати кроз целу досадашњу академску каријеру, протекле недеље је у Матици српској одржао предавање „Жар и пепео - Јевреји у делима Александра Тишме“. Од матурског рада у новосадској гимназији, 1978, огледа у књизи „Критичке вежбе“ из Матичине едиције Прва књига, 1983, као и касније низа других есеја на српском и енглеском објављиваним у часописима, Кујунџић се предано бавио опусом овог великог писца. И чини му се да са сваким покушајем интерпетације и новим читањем Тишмино дело све више расте, као да у њега сваки пут изнова улази, на неки непознати, огромни, фасцинантни континент.

- Сусрет са Тишминим делом, када сам још као гимназијалац прочитао роман “Употреба човека”, ме је сасвим уздрмао, што сам вероватно тада осећао више инстинктивно - указује Кујунџић. - Иако сам пратио и домаћу и страну књижевност такво искуство нисам доживео читајући било који други роман. Можда је то било интензивирано чињеницом да је реч о Новом Саду, о миљеу који ја, рецимо, препознајем или знам шта је, а испоставило се да ништа не знам о њему, да постоји читав један континент који треба открити. А онда како је време пролазило и са мојом едукацијом све више сам постајао свестан да је Тишмино дело окренуто неким питањима која су есенцијална за разумевање и судбине књижевности и уопште европске културе.

Читајући радове Дериде, Левинаса, Бланшоа, Саре Кофман, а и другу књижевност о Холокаусту, све сам више био уверен да у Тишми имамо књижевног сведока, мајстора сведоџбе тестаментарне књижевности који је промислио услове под којима се развија европска култура после Холокауста као врло мало писаца не само у Србији, него и на светском нивоу. Он је осећао најмање дамаре те европске катастрофе коју је кроз призму “малог” Новог Сада отворио према тим ломовима и катастрофама које се односе на целу Европу.

Кујунџић наводи да је догађај који Блам, јунак Тишминог романа, безнадежно покушава да заборави, Рација у Новом Саду јануара 1942, описан и у постхумно објављеним мемоарима баке Александра Тишме, Терез Милер. Ова сећања су написана у свесци коју је Тишма купио својој баки да их у њој записује, у исто време када је писао “Књигу о Бламу” и када је она била објављена, раних седамдесетих година прошлог века. Ова свеска као и дневник Фројлајн у “Употреби човека”, сматра наш саговорник, могу изгледати као средство за уоквиривање Тишминог сопственог књижевног опуса.

- Не само “Књига о Бламу”, већ све његове приповести, почев од „Ибикине куће”, његове прве и програмске приче објављене у Летопису Матице српске 1951, преко његових збирки прича Кривица (1961), Насиље (1965) и Мртви угао (1973), његове Ненаписане приче, која је била увод за приступни говор у Српској академији наука и уметности, објављена 1988, па све до ремек-дела “Употреба човека”, сви се они чине уоквирени том рупом која зјапи у леду, издисајем залеђеног даха похрањеног у мемоарима његове баке.

По Кујунџићевим речима, јеврејска популација Новог Сада није једина референца Тишминих романа и приповетки. Међутим, све теме којих се он дотакао у својим делима имају дубок печат искуства Холокауста, новосадске Рације, и питања писања књижевних дела након њих. Највеће достигнуће Александра Тишме као писца није (или није само) то што је он „приказао” живот Јевреја на простору бивше Југославије на до тада непознат и ненадмашан начин, што и јесте учинио, него је и интегрисао у најинтимније ткиво своје приповести и онда дозволио да се одвије сама поменута криза приказивања, криза која се задржала у књижевности после Холокауста европских Јевреја. Ако има Јевреја у Тишмином делу, они су „највише” тамо где се осећају ови ефекти кризе књижевног приказивања, коју се одлучујемо да назовемо, по Џ. Хилису Милеру, конфлаграција заједнице, сматра Кујунџић. Дело Александра Тишме, по њему тако дели место у пантеону писаца као што су Пол Селан или Имре Кертес, чији је цео опус обележен Холокаустом европских Јевреја, шта год да је тема или иначе експлицитна „тематика” њихових дела.

Наш саговорник посебно истиче чињеницу да је Тишма, који се бавио и преводилаштвом, пред смрт превео управо Кертесов роман “Бесудбинство”, што га уверава да је он до краја остао пасионирани читалац и мислилац те катастрофе. Као да је Тишма, непосредно пре смрти, желео да објави, скоро на декларативан тестаментаран начин, свој афинитет према овом јеврејско-мађарском писцу, који је недавно умро, као и снажну повезаност с оним што ће постати један од најславнијих савремених романа о Аушвицу, награђен Нобеловом наградом, сматра Кујунџић указујући да иако је то врло значајна књига ни близу није дошла до тог нивоа промишљања услова који су у Европи довели до Холкауста као што је то учинио у свом делу Тишма.

- То ме је уверило да је то била доминантна одредница његовог дела, без обзира што је он писао и друге романе где Холокауст није тема, али се појављују ти проблеми – како писати књижевост, како се бавити културом после Холокауста, а све ово се наравно односи и на многе друге драматичне потресе у Европи, на саму чињеницу да је сваки националистички преокрет, односно затварање засновано на елиминацији онога што је најбоље у тој култури - наглашава Кујунџић.

- Оно што Тишма пише о Холокаусту односи се у том смислу и на све оно што се догађа и у нашој политици, и у српском национализму или сада у енглеском, мађарском или руском. Све је то већ уписано у његов роман – шта се догађа када се из културе елиминишу, у овом случају Јевреји, они који ту културу, како Тишма каже, читају и чувају са међусобним поверењем. Не морају они да буду биолошки обележени као Јевреји. Управо је Холокауст обележио Европу тим фантомима који су нестали. То сам после видео код Дериде што он назива пепелом филозофије и културе које остаје после Холокауста, то уништавање културе и њених трагова које промишљају Дерида, Левинас, Бланшо и други, а што је код нас на књижевном пољу урадио Тишма створивши колосалну књижевну мисао без преседана. Чак и они који су писали о јеврејским темама као Данило Киш који је наравно бриљантан писац, али нема ту дубину и тај осећај за историју као што је имао Тишма.

Када је реч о данашњој рецепцији Тишминог дела Кујунџић наводи да је Америка књижевна, културна и медијална машина која гута огромне количине књига, филмова, тако да све оно што долази из наше мале културе има врло мале шансе да се пробије до неког општег нивоа. Међутим, његова дела је преводио један од најбољих преводилаца професор Мајкл Хајм, тако да у оним срединама у којима се зна шта је европска књижевност Тишма има плодотворну рецепцију. Кујунџић је и сам на курсевима које је држао на америчким универзитетима приближавао студентима Тишмино дело. Верује да је поживео још коју годину да не би био далеко од тога да добије Нобелову награду, али можда је рат спречио идеју да неко из Србије буде узет у обзир за такву могућност. Без обзира шта значе књижевне награде то је, како каже, литература која је на светском нивоу и има мало пандана и паралелних примера – поготово међу онима који се баве проблемом Холокауста.

Нина Попов

Интеркултуралност

У издању Завода за културу Војводине управо је изашла нова књига есеја др Драгана Кујунџића објављених у њиховом часопису “Интеркултуралност”, али и с његовим другим његовим критичким огледима из области књижевности, филма, филозофије, теорије. Међу тим радовима су и они о Кафки, Бењамину, Сему Веберу, Дериди, Тишми, Павлу Шосбергеру, рацији, филмовима које је сам радио, али и о делима Кишловског и Сокурова. Наслов “Из Интеркултуралности”, како објашњава, упућује да је део есеја преузет из самог часописа, али и из простора између култура у коме се стицајем околности налази, пошто пише, објављује и живи између Америке, Француске, Русије и понекад, Србије.