ИЗ ПРОШЛОСТИ СИВАЧКОГ СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ ХРАМА Највеће звоно треснуло о земљу не оштетивши се
Век и по од завршетка градње 1873. године, односно освећења велелепне православне цркве с три звоника посвећене Преносу моштију Светог оца Николаја у Сивцу, из пера Зорана О. Перуничића последња од три богомоље тог типа у Војводини - монументалних димензија, са раскошним предворјем и класицистичким портиком, у том селу које је у другој половини 19. века када је и настала имало више од три хиљаде душа, добила је монографију која је, како је сам аутор написао, замишљена да буде „свеобухватна повесница” дуге и богате историје, развоја, живота и трајања храма.
Обухвативши све до чега је могао доћи од докумената и артефаката о сивачкој Светониколајевској цркви, укључујући и сведочанства, у том делу преко три стотине страна, Перуничић дужну пажњу посветио је и симболима гласа Божијег - звонима која су испуњавала та три звоника сеоског храма.
По писању Перуничића, прва звона – велико (927,92 килограма), средње (478,24 кг), домало (282, 80 кг) и мало (129,36 кг) за новосаграђену богомољу, пету православну по предању у Сивцу, изливена су у пештанској ливници Фрање Велсера. Пристигла су у село 12. маја 1873, а месец дана касније освештао их је прота Георгије Бранковић, потоњи патријарх српски. Истог дана су и подигнута та четири звона, тешка 1.818,32 килограма, не пише како, и стајала у трима звоницима до ратне 1916. године. Као што је био случај и у осталим местима, наредбом Ратног министарства Аустроугарске из те године скинута су три већа и претопљена за војне потребе. Оно најмање позивало је вернике на богослужења, оглашавало жалосне и радосне тренутке готово шест година по свршетку рата, а онда је црквена општина одлучила да се набаве четири нова звона.
Овог пута посао је поверен ливници из Новог Сада „Инж. Предраг Јовановић и друг”. Нова звона била су тежа од првобитних, а коштала су заједно са клатнима и крунама 194.230 динара. Новац је сакупљен разрезом међу српским становништвом. Нешто мало пара придодато је од реквирираних звона. Мало звоно које није реквирирано 1916, пошто се није уклапало у симфонију нових, продато је звоноливцу.
Пре него што су постављена, највеће од њих било је изложено на Великој занатско привредној изложби у Новом Врбасу од 10. до 20. августа 1924. године. Три дана касније допремљена су сва четири возом у Сивац да би у свечаној поворци, на троје украшених запрежних кола била пренета у црквену порту.
Забележено је да је поворка била непрегледна, а звона окићена цвећем и пешкирима како је обичај налагао. Освештао их је прота Милан Ћирић по благослову тадашњег епископа бачког Иринеја (Ћирића) уз саслужење свештеника Милоша Рајића и Милана Пекаревића.
Средње, мало и домало подигнута су уочи Велике Госпојине 27. августа 1924. године. Међутим, приликом подизања највећег пукао је од трења конопац и оно је пало! Перуничић пише да се звоно, неоштетивши се, зарило у земљу истиснувши испод себе степенице и патос.
Сутрадан, на празник посвећен Успењу Пресвете Богородице, велико звоно је кроз прозор унето у торањ после литургије. Шест пари волова вукло је конопац којим је звоно било закачено.
Средње и домало звонила су први пут нешто раније тога дана, а око 18 сати након монтирања и друга два.
За 120-годишњицу освећења храма звона су електрифицирана о трошку Радмиле Делић и Миливоја Дуловића.