INTERVJU: DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV, PISAC Živimo u vreme digitalne apokalipse

Pet godina je direktor Narodne biblioteke u Požegi. Objavio je devetnaest knjiga poezije, šest romana i tri knjige eseja. Na sedam evropskih jezika postoji kritička recepcija njegovih dela, a zastupljen je u dve stotine antologija svetske poezije. Nagrađivan je svim relevantnim priznanjima u srpskoj književnosti, među kojima i Nagrada „Desanka Maksimović“, koja će mu biti uručena 16. maja u Brankovini. Dobitnik je i niza međunarodnih književnih nagrada u Italiji, SAD, Libanu, Tunisu. Zbirke pesama prevođene su mu na devet evropskih jezika, a romani na četiri jezika. Autor devet monografija o slikarima i napisao je oko tri stotine kataloga likovnih izložbi. 

Koliko su u današnjem vremenu za pisca bitne književne nagrade i šta za Vas predstavlja ugledna nagrada Zlatna knjiga Biblioteke Matice srpske koju ste pre nekoliko dana primili na Svečanoj akademiji povodom rođendana ove važne institucije za kulturu srpskog naroda?

- Po prirodi stvari, svakom čoveku gode pohvale jer one neumesno nadimaju naše samopoštovanje i jačaju našu smešnu ubeđenost da smo važni i da večnost, svakako, mora računati sa nama. No, kako su samo ništavne naše pobede i kako nas jedino preosveštavaju naši porazi! Uostalom, nisu pesnici samo tu da primaju darove, već i da sami darivaju. Nagrade sam uvek prihvatao kao posledicu mog fanatičnog bavljenja pisanjem. Nagrada Zlatna knjiga Biblioteke Matice srpske mi je posebno draga, zato što sebe najpre smatram bibliotekarom, pa tek potom piscem. To zlato u naslovu nagrade, naravno, ne priziva zlatne poluge koje se čuvaju u sefovima banki, već ono eterično, ljubavno zlato koje može zračiti samo iz velikih književnih dela

Kako je vojvođanski pesnik Vojislav Despotov u pesmi jednom rekao „svuda je mesto pesme”, tako je Vama kao kompletnom stvaraocu, piscu, pesniku, direktoru biblioteke, knjiga zapravo sve, odnosno može se reći „svuda je mesto knjige” u vašem životu i stvaralaštvu. Kako vidite ulogu knjige i biblioteka u savremenom društvu?

- Kada bacim jedan sveobuhvatan pogled unatrag, čini mi se da sam čitav svoj život proveo po bibliotekama, knjižarama, antikvarnicama i evropskim buvljacima. Smatram da je najistinitije određenje naše domaje biblioteka. Držim do dostojanstva i samogospodstva Knjige i izraziti sam protivnik elektronskih knjiga. Mislim da je naš bibliotečki sistem u Srbiji odlično uređen i da se dobro drži u vremenu kada se i u velikim kulturama biblioteke gase. Verujem da ovo naše vreme mogu osvetliti tek stare, zaboravljene i zamršene knjige koje će nam tek nakon mnogo čitanja, u trenucima prosvetljenja postati jasne, kao na kraju vremena. Uostalom, postoji jedna ruska poslovica koja kaže da knjiga dospe dokle ni voda ne može.

Koliko Vam je činjenica da ste jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika pomogla u stvaralaštvu i karijeri? Da li je prevod pesme ili knjige po Vama, jedan od najznačajnih momenata u delu jednog pesnika?

- Ja sam dugo u ovoj sredini bio preglasan. Zato sam se otvorio prema novim kulturama koje nisam zasitio svojim knjigama. To je rezultiralo mojim učešćem na mnogim pesničkim festivalima u inostranstvu i prevođenjem mojih knjiga na druge jezike. Srećan sam što mi je darovana milost da pišem i što živim u sredini u kojoj je skoncentrisana velika količina pesničke energije. Poezija je nesumnjivo najbolji deo srpske književnosti. Ali danas poezija svuda u svetu opstoji u malim, ezoteričnim krugovima. Lepo je biti činjenicom francuskog, engleskog ili španskog jezika. Po meni, ako je istinski vredna i ako je valjano prevedena, poezija jednog pesnika trebalo bi da kao takva bude valorizovana u jednom širem, evropskom i svetskom kontekstu. Najveću nagradu za mene predstavljaju knjige i tekstovi napisani o mojoj poeziji, kao i prevodi mojih knjiga na druge jezike. Najviše uspeha imao sam u Francuskoj, Italiji i posebno Poljskoj gde se, blagodareći Olgi Lalić Krovicki danas o mojoj poeziji više piše nego u Srbiji. Nastupao sam po velikim i malim poljskim gradovima i uvek se tu okupljalo dosta sveta naklonjenog poeziji.  Prošle godine moja knjiga pesama Balkanska sjesta ušla je u najuži izbor za međunarodnu nagradu Vislava Šimborska. 

Kako ste u Vašem delu uspeli da pomirite dve naizgled različite strane vaše ličnosti: Danilova kao književnog stvaraoca i Danilova kao likovnog istoričara i kritičara?

- Moje su pesme na izvestan način figurabilne. One počivaju na prizoru kao drugačije uobličenoj realnosti. Pesnička slika je za mene nukleus oko koga se kristališe sve ostalo. Moja „tvornica slika” potiče od mog čitanja mitova drevnih Grka koji su mislili u slikama i iz fascinacije mnogim slikarima o kojima sam pisao. Za mene pisanje o umetnosti je pažljivo proučavanje kako površinskih tako i dubinskih potresa u njoj. Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana. U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću. Pišem o svim domenima likovne umetnosti, a naročito me privlače umetnici koji obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike. Pisati o takvim umetnicima za mene znači učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja.

S obzirom na to da živimo u svojevrsnom digitalnom dobu da li su po Vama mladi ljudi dovoljno motivisani da odlaze u biblioteke i galerije i prisustvuju promocijama knjiga i otvaranjima izložbi?

- Mi se danas susrećemo sa jednom ontološkom zabunom, haosom knjiga koje nas zapljuskuju sa svih strana. Život je danas prestao da bude spor. Svet se mnogo promenio, svet više nije čvrst i stabilan. Mi živimo u vreme digitalne apokalipse koja je poremetila sva naša čula. I to se naravno odražava i na čitanje. Činjenica je da je sve manje mladih ljudi na književnim večerima i izložbama slika, ali je paradoks da sve veći broj mladih ljudi piše poeziju. Nažalost, ti mladi ljudi su narcisoidno usmereni na sebe same, dok smo mi kada smo počinjali da pišemo znali poeziju gotovo svih pesnika koji su nam prethodili. Na svu sreću, pojavljuju se obrazovani i posvećeni mladi istraživači poezije što samo može da nas raduje. Samo duboke, iskrene duše i visoko osveštene svesti mogu spoznati poeziju i doći do onoga što bi Žorž Pule nazvao „nadtekstualna istina”. 

Nataša Bundalo Mikić