ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ, ПИСАЦ Живимо у време дигиталне апокалипсе

Пет година је директор Народне библиотеке у Пожеги. Објавио је деветнаест књига поезије, шест романа и три књиге есеја. На седам европских језика постоји критичка рецепција његових дела, а заступљен је у две стотине антологија светске поезије. Награђиван је свим релевантним признањима у српској књижевности, међу којима и Награда „Десанка Максимовић“, која ће му бити уручена 16. маја у Бранковини. Добитник је и низа међународних књижевних награда у Италији, САД, Либану, Тунису. Збирке песама превођене су му на девет европских језика, а романи на четири језика. Аутор девет монографија о сликарима и написао је око три стотине каталога ликовних изложби. 

Колико су у данашњем времену за писца битне књижевне награде и шта за Вас представља угледна награда Златна књига Библиотеке Матице српске коју сте пре неколико дана примили на Свечаној академији поводом рођендана ове важне институције за културу српског народа?

- По природи ствари, сваком човеку годе похвале јер оне неумесно надимају наше самопоштовање и јачају нашу смешну убеђеност да смо важни и да вечност, свакако, мора рачунати са нама. Но, како су само ништавне наше победе и како нас једино преосвештавају наши порази! Уосталом, нису песници само ту да примају дарове, већ и да сами даривају. Награде сам увек прихватао као последицу мог фанатичног бављења писањем. Награда Златна књига Библиотеке Матице српске ми је посебно драга, зато што себе најпре сматрам библиотекаром, па тек потом писцем. То злато у наслову награде, наравно, не призива златне полуге које се чувају у сефовима банки, већ оно етерично, љубавно злато које може зрачити само из великих књижевних дела

Како је војвођански песник Војислав Деспотов у песми једном рекао „свуда је место песме”, тако је Вама као комплетном ствараоцу, писцу, песнику, директору библиотеке, књига заправо све, односно може се рећи „свуда је место књиге” у вашем животу и стваралаштву. Како видите улогу књиге и библиотека у савременом друштву?

- Када бацим један свеобухватан поглед унатраг, чини ми се да сам читав свој живот провео по библиотекама, књижарама, антикварницама и европским бувљацима. Сматрам да је најистинитије одређење наше домаје библиотека. Држим до достојанства и самогосподства Књиге и изразити сам противник електронских књига. Мислим да је наш библиотечки систем у Србији одлично уређен и да се добро држи у времену када се и у великим културама библиотеке гасе. Верујем да ово наше време могу осветлити тек старе, заборављене и замршене књиге које ће нам тек након много читања, у тренуцима просветљења постати јасне, као на крају времена. Уосталом, постоји једна руска пословица која каже да књига доспе докле ни вода не може.

Колико Вам је чињеница да сте један од најпревођенијих савремених српских песника помогла у стваралаштву и каријери? Да ли је превод песме или књиге по Вама, један од најзначајних момената у делу једног песника?

- Ја сам дуго у овој средини био прегласан. Зато сам се отворио према новим културама које нисам заситио својим књигама. То је резултирало мојим учешћем на многим песничким фестивалима у иностранству и превођењем мојих књига на друге језике. Срећан сам што ми је дарована милост да пишем и што живим у средини у којој је сконцентрисана велика количина песничке енергије. Поезија је несумњиво најбољи део српске књижевности. Али данас поезија свуда у свету опстоји у малим, езотеричним круговима. Лепо је бити чињеницом француског, енглеског или шпанског језика. По мени, ако је истински вредна и ако је ваљано преведена, поезија једног песника требало би да као таква буде валоризована у једном ширем, европском и светском контексту. Највећу награду за мене представљају књиге и текстови написани о мојој поезији, као и преводи мојих књига на друге језике. Највише успеха имао сам у Француској, Италији и посебно Пољској где се, благодарећи Олги Лалић Кровицки данас о мојој поезији више пише него у Србији. Наступао сам по великим и малим пољским градовима и увек се ту окупљало доста света наклоњеног поезији.  Прошле године моја књига песама Балканска сјеста ушла је у најужи избор за међународну награду Вислава Шимборска. 

Како сте у Вашем делу успели да помирите две наизглед различите стране ваше личности: Данилова као књижевног ствараоца и Данилова као ликовног историчара и критичара?

- Моје су песме на известан начин фигурабилне. Оне почивају на призору као другачије уобличеној реалности. Песничка слика је за мене нуклеус око кога се кристалише све остало. Моја „творница слика” потиче од мог читања митова древних Грка који су мислили у сликама и из фасцинације многим сликарима о којима сам писао. За мене писање о уметности је пажљиво проучавање како површинских тако и дубинских потреса у њој. Себе видим као пратиоца уметности из другог плана. У првом плану су, дабоме, сами уметници блиски мом интимном бићу. Пишем о свим доменима ликовне уметности, а нарочито ме привлаче уметници који обнављају тајанствену моћ фигуративне слике. Писати о таквим уметницима за мене значи учествовати у изазовном ритуалу тумачења.

С обзиром на то да живимо у својеврсном дигиталном добу да ли су по Вама млади људи довољно мотивисани да одлазе у библиотеке и галерије и присуствују промоцијама књига и отварањима изложби?

- Ми се данас сусрећемо са једном онтолошком забуном, хаосом књига које нас запљускују са свих страна. Живот је данас престао да буде спор. Свет се много променио, свет више није чврст и стабилан. Ми живимо у време дигиталне апокалипсе која је пореметила сва наша чула. И то се наравно одражава и на читање. Чињеница је да је све мање младих људи на књижевним вечерима и изложбама слика, али је парадокс да све већи број младих људи пише поезију. Нажалост, ти млади људи су нарцисоидно усмерени на себе саме, док смо ми када смо почињали да пишемо знали поезију готово свих песника који су нам претходили. На сву срећу, појављују се образовани и посвећени млади истраживачи поезије што само може да нас радује. Само дубоке, искрене душе и високо освештене свести могу спознати поезију и доћи до онога што би Жорж Пуле назвао „надтекстуална истина”. 

Наташа Бундало Микић