MAGIJSKI REALIZAM U MAĐARSKOJ PUSTARI Ko je Laslo Krasnahorkai ovogodišnji laureat nobelove nagrade za književnost?

Već njegov prvi roman „Sátántangó”, objavljen 1985. godine (na srpskom izašao u izdanju Derete), izazvao je veoma pozitivne reakcije kritike i čitalaca. Filmski reditelj Bela Tar na osnovu ove knjige snimio je 1994. film pod istim naslovom, a na filmskom platnu, takođe u Tarovoj režiji, našao se i sledeći Krasnahorkaijev roman, „Melanholija otpora” (srpski izdavač Saturna). Već u ove dve knjige Krasnahorkai je izgradio osoben stil, oličen u izuzetno dugim, zavojitim rečenicama, koje njegovoj prozi daju jedan pulsirajući ritam.

Taj stil, kao i gotovo opsesivan motiv svojevrsne groteskne apokalipse, karakteriše i druge njegove romane, kao što su „Rat i rat” (1999) ili  „Baron Venkhajm se vraća kući” (2016). Krasnahorkai je autor jo nekoliko filmskih scenarija, a važi i za jednog od najboljih mađarskih putopisaca: u knjigama „Zatočenik iz Urge ”(1992), „Rušenje i tuga ispod Neba” (2004) ovekovečio je svoja putovanja u Mongoliju i Kinu. Takođe je i vrstan pripovedač, te vredi spomenuti njegove knjige pripovedaka „Odnosi milosrđa” (1986), „Sejobo je bila tamo dole” (2008) i „Ide svet” (2013, takođe objavljen i na srpskom), a posebno je zanimljiva novela „Poslednji vuk” (2009), koja je napisana u jednoj jedinoj dugoj rečenici. Krasnahorkaijeva dela imaju vrlo zapaženu recepciju na nemačkom i engleskom govornom području - uostalom, dobitnik je Međunarodne nagrade Men Buker, a Susan Sontag prozvala ga je „savremenim mađarskim majstorom apokalipse”. 

Karsnahorkaija je na srpski prevodio prof. dr Marko Čudić, koji je u svojoj studiji o ovom autoru istakao da teško pobrojati koje je sve elemente kritika izdvojila kao ključne kvalitete njegovog pripovedanja. „Ipak, čini se da tajna, kako domaćeg tako i međunarodnog, uspeha ovog pisca leži u njegovoj sposobnosti da stvori jezivu sliku nekakvog (tobožnjeg) pred-apokaliptičnog stanja, ali uz obaveznu dozu ironije i vrcavog (crnog) humora kojim se raskrinkavaju lažni proroci, narodni usrećitelji, i izvrgava ruglu tadašnji – mada u dobroj meri i današnji – novogovor zvanične ideologije i (medijske) propagande”, navodi dr Čudić. 

Krasnahorkaijev pomalo staromodni, mada ne i „sveznajući” pripovedač, ističe prevodilac, ne komentariše niti iznosi vrednosne sudove, ali se na osnovu fokusa pripovedanja lako može nazreti da stoji na strani poniženih, da saoseća, iako često na vrlo ironičan, katkad i surovo-crnohumoran način, sa marginalcima i idealistički nastrojenim osobenjacima različite vrste koje je društvo odbacilo. „Čudnovati, sumorni, od sveta odsečeni polufantastični svetovi u kojima se odigravaju radnje Krasnahorkaijevih romana i pripovedaka – premda se jasno raspoznaje da je reč o mađarskim nedođijama u drugoj polovini dvadesetog veka – nagnali su kritiku da u njemu prepozna (možda i jedinog) mađarskog predstavnika markesovskog magijskog realizma”.

Laslo Krasnahorkai je, inače, svojevremeno bio gost beogradskog Krokodila, a pre dva leta je učestvovao i na festivalu LITERAtúra u Malom Iđošu.