MILJENKU JERGOVIĆU URUČENA NAGRADA „ALEKSANDAR TIŠMA”: ”Čini mi se da smo se previše dobro razumeli, s obzirom na uloge koje su nam namenjene”
Književniku Miljenku Jergoviću danas je u Svečanoj sali Matice srpske uručena nagrada „Aleksandar Tišma”. Ovo priznanje, koje dodeljuje Fondacija koja nosi ime velikog novosadskog, vojvođanskog, srpskog, evropskog i svetskog pisca, Jergović je dobio odlukom žirija u kojem su bili Ilma Rakuza (Švajcarska), Karl-Markus Gaus (Austrija), Vladislava Gordić Petković (Srbija), Matijas Enar (Francuska) i Laslo Marton (Mađarska).
Obrazlažući odluku, predsednica žirija Ilma Rakuza je istakla da je „Jergović majstorski pripovedač koji ume da složene teme učini uzbudljivim i prijemčivim”. „Jergović pokazuje kako se ljudi ponašaju u istorijskim kontekstima: kao konformisti, kao počinioci ili kao žrtve. Bavi se krivicom i pokajanjem, bekstvom i izgnanstvom, potragom za individualnim identitetom u smutnim vremenima. I iznova i iznova: pitanjem šta je – ili šta bi to mogla biti – domovina“, navela je , švajcarska književnica i kritičarka. Zahvaljujući se na priznanju, Jergović je u nadahnutom slovu rekao da je „neobično dobiti nagradu koja nosi ime čoveka kojeg ste poznavali”.
– A još je neobičnije kad vam se to, s istim čovekom, dogodi već drugi put. Aleksandra Tišmu upoznao sam leta 2000. u Soloturnu, u Švajcarskoj, na tamošnjem književnom festivalu. Posadili su nas pred publiku, da vodimo međusobni dijalog o pomirenju zaraćenih naroda. Moglo bi se reći da je to u ono vreme bilo u modi: zamišljeno je da Tišma predstavlja Srbe, a ja da predstavljam Bosance i Hrvate. Ako još ima svjedoka iz publike, mogli bi reći kako smo odigrali svoje uloge. Ja sam tad razgovarao sa svojim piscem, on je razgovarao sa mnom. Čini mi se da smo se previše dobro razumeli, s obzirom na uloge koje su nam namenjene.
Trajni spomen miru i toleraciji
Osnivač Fondacije „Aleksandar Tišma”, multimedijalni umetnik i likovni kritičar Andrej Tišma, podsetio je da se nagrada koja nosi ime njegovog oca ciljano dodeljuje 24. juna. Tog je dana, naime, 1992. godine, u jeku građanskog rata na prostoru bivše SFRJ, Aleksandar Tišma iskoristio svoj ljudski i književni autoritet i na Trgu slobode u Novom Sadu okupio sveštenike svih ovdašnjih konfesija, koji su pred nekoliko hiljada Novosađana održali ekumensku molitvu za mir, i to na srpskom, mađarskom, slovačkom, hrvatskom i rusinskom jeziku.
„Zato nagrada, ustanovljena sa idejom da, pored podsećanja na ličnost i delo književnika Aleksandra Tišme, našu književnost i kulturu što bolje umreži sa svetskom, time što se uručuje na ovaj dan predstavlja istovremeno i trajni spomen miru i toleranciji”, obrazložio je Andrej Tišma.
Podsetimo, dosadašnji dobitnici ove nagrade, koja se dodeljuje bijenalno, bili su Laslo Darvaši (2019), David Albahari (2022) i Sesil Vajsbrot (2024).
Tada ga je, prisetio se Jergović, Tišma pitao da li bi došao u Novi Sad, da održim književno veče. No, u tim još uvek ranim poratnim godinama nije to bilo baš tako jednostavno.
–Dvadesetak godina kasnije, Aleksandar Tišma odavno se već sasvim preselio u reči i rečenice svojih knjiga, za jedne od poseta Novom Sadu, uručeno mi je pismo, otkucano na pisaćoj mašini, u Novom Sadu 16. septembra 2000. godine, što ga je Tišma poslao Kulturnom centru Novog Sada, i u kojem, nakon uvoda u kojem opisuje okolnosti našeg susreta u Soloturnu, predlaže organizaciju moje književne večeri. On je, dakle, mislio ozbiljno. Njegovo pitanje upućeno meni nije bilo prigodno ni ceremonijalno, nije bilo izrečeno da bi publika pljeskala. Tada sam prvi put dobio nagradu Aleksandra Tišme. U stvari, dobio sam je još tog 16. septembra 2000. godine, ali nisam tad toga bio svestan.
Četvrt veka kasnije, nastavio je Jergović, žiri sastavljen od velikih pisaca čiji je sretni čitalac, te od osoba koje izdaleka cenim i voli, dodelio mu je ponovo Nagradu Aleksandar Tišma.
– Sam Tišma ovaj put toga nije svestan, tako da je na meni samo da se nadam da bi na ovo gledao sa simpatijom. Bio je čovek koji je druge ljude shvatao ozbiljno. Verovao je da jedni za druge možemo nešto učiniti. Držao je do onog što čovek jest, po vlastitoj odluci i vlastitom izboru, mnogo više nego do onog što mu je određeno rođenjem i podacima upisanim u rodni list. Nije bio pripadnik stada sentimentalnih miritelja, zaljubljenih u svoju misiju. Uopšte nije bio sentimentalan. Bio je ljubazno mrzovoljan. Nije se poistovjećivao sa žrtvama, nego je nastojao da ljudi ne postanu žrtve. Žrtve doživotno ostaju u klopci vlastite nevolje. I bio je veliki pisac. Moj veliki pisac – rekao je Jergović.
Miljenko Jergović rođen je 1966. godine u Sarajevu, a od 1993. živi na selu pokraj Zagreba. Objavio je oko pedeset knjiga – romana, pripovedaka, poezije i eseja – koje su prevedene na trideset jezika, te danas važi za jednog od međunarodno najpoznatijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije.
M. Stajić