МИЉЕНКУ ЈЕРГОВИЋУ УРУЧЕНА НАГРАДА „АЛЕКСАНДАР ТИШМА”: ”Чини ми се да смо се превише добро разумели, с обзиром на улоге које су нам намењене”
Књижевнику Миљенку Јерговићу данас је у Свечаној сали Матице српске уручена награда „Александар Тишма”. Ово признање, које додељује Фондација која носи име великог новосадског, војвођанског, српског, европског и светског писца, Јерговић је добио одлуком жирија у којем су били Илма Ракуза (Швајцарска), Карл-Маркус Гаус (Аустрија), Владислава Гордић Петковић (Србија), Матијас Енар (Француска) и Ласло Мартон (Мађарска).
Образлажући одлуку, председница жирија Илма Ракуза је истакла да је „Јерговић мајсторски приповедач који уме да сложене теме учини узбудљивим и пријемчивим”. „Јерговић показује како се људи понашају у историјским контекстима: као конформисти, као починиоци или као жртве. Бави се кривицом и покајањем, бекством и изгнанством, потрагом за индивидуалним идентитетом у смутним временима. И изнова и изнова: питањем шта је – или шта би то могла бити – домовина“, навела је , швајцарска књижевница и критичарка. Захваљујући се на признању, Јерговић је у надахнутом слову рекао да је „необично добити награду која носи име човека којег сте познавали”.
– А још је необичније кад вам се то, с истим човеком, догоди већ други пут. Александра Тишму упознао сам лета 2000. у Солотурну, у Швајцарској, на тамошњем књижевном фестивалу. Посадили су нас пред публику, да водимо међусобни дијалог о помирењу зараћених народа. Могло би се рећи да је то у оно време било у моди: замишљено је да Тишма представља Србе, а ја да представљам Босанце и Хрвате. Ако још има свједока из публике, могли би рећи како смо одиграли своје улоге. Ја сам тад разговарао са својим писцем, он је разговарао са мном. Чини ми се да смо се превише добро разумели, с обзиром на улоге које су нам намењене.
Трајни спомен миру и толерацији
Оснивач Фондације „Александар Тишма”, мултимедијални уметник и ликовни критичар Андреј Тишма, подсетио је да се награда која носи име његовог оца циљано додељује 24. јуна. Тог је дана, наиме, 1992. године, у јеку грађанског рата на простору бивше СФРЈ, Александар Тишма искористио свој људски и књижевни ауторитет и на Тргу слободе у Новом Саду окупио свештенике свих овдашњих конфесија, који су пред неколико хиљада Новосађана одржали екуменску молитву за мир, и то на српском, мађарском, словачком, хрватском и русинском језику.
„Зато награда, установљена са идејом да, поред подсећања на личност и дело књижевника Александра Тишме, нашу књижевност и културу што боље умрежи са светском, тиме што се уручује на овај дан представља истовремено и трајни спомен миру и толеранцији”, образложио је Андреј Тишма.
Подсетимо, досадашњи добитници ове награде, која се додељује бијенално, били су Ласло Дарваши (2019), Давид Албахари (2022) и Сесил Вајсброт (2024).
Тада га је, присетио се Јерговић, Тишма питао да ли би дошао у Нови Сад, да одржим књижевно вече. Но, у тим још увек раним поратним годинама није то било баш тако једноставно.
–Двадесетак година касније, Александар Тишма одавно се већ сасвим преселио у речи и реченице својих књига, за једне од посета Новом Саду, уручено ми је писмо, откуцано на писаћој машини, у Новом Саду 16. септембра 2000. године, што га је Тишма послао Културном центру Новог Сада, и у којем, након увода у којем описује околности нашег сусрета у Солотурну, предлаже организацију моје књижевне вечери. Он је, дакле, мислио озбиљно. Његово питање упућено мени није било пригодно ни церемонијално, није било изречено да би публика пљескала. Тада сам први пут добио награду Александра Тишме. У ствари, добио сам је још тог 16. септембра 2000. године, али нисам тад тога био свестан.
Четврт века касније, наставио је Јерговић, жири састављен од великих писаца чији је сретни читалац, те од особа које издалека ценим и воли, доделио му је поново Награду Александар Тишма.
– Сам Тишма овај пут тога није свестан, тако да је на мени само да се надам да би на ово гледао са симпатијом. Био је човек који је друге људе схватао озбиљно. Веровао је да једни за друге можемо нешто учинити. Држао је до оног што човек јест, по властитој одлуци и властитом избору, много више него до оног што му је одређено рођењем и подацима уписаним у родни лист. Није био припадник стада сентименталних миритеља, заљубљених у своју мисију. Уопште није био сентименталан. Био је љубазно мрзовољан. Није се поистовјећивао са жртвама, него је настојао да људи не постану жртве. Жртве доживотно остају у клопци властите невоље. И био је велики писац. Мој велики писац – рекао је Јерговић.
Миљенко Јерговић рођен је 1966. године у Сарајеву, а од 1993. живи на селу покрај Загреба. Објавио је око педесет књига – романа, приповедака, поезије и есеја – које су преведене на тридесет језика, те данас важи за једног од међународно најпознатијих писаца са простора бивше Југославије.
М. Стајић