Poezija En Sekston i Petra Miloradovića

„Poezija bi trebalo da bude šok za čula, skoro pa da zaboli”, reči su En Sekston  (1928 - 1974), jedne od najintrigantnijih američkih pesnikinja, dobitnice Pulicerove nagrade za poeziju. 

Rođena je u Njutonu, Masačusets, kao En Grej Harvi. Sa nepunih dvadeset godina pobegla je od kuće sa Alfredom Milerom Sekstonom, za koga se kasnije udala. Radila je kao manekenka u Bostonu, potom se zaposlila u knjižari, a počela je da piše krajem 1956. nakon nervnog sloma, dijagnoze mentalne bolesti i pokušaja samoubistva. Sledeće godine objavljuje prve pesme i do kraja života će joj izaći sedam knjiga poezije, a još tri će biti objavljene posthumno. Pulicerovu nagradu dobila je 1967. za zbirku „Živi ili umri”. Izvršila je samoubistvo 4. oktobra 1974.

„Novembar tela i kalendara” zapravo predstavlja izbor najmarkantnijih pesama En Sekston,  po nekoliko iz svake od njenih deset poetskih knjiga. U pogovoru priređivača Vladimira Stojnića se navodi da je ključ uspeha ove pesnikinje zapravo u samoj strukturi njene biografije. Ona je, ocenjuje Stojnić, istovremeno i heriona i tragično dete 20. veka. „Kroz njen opus pratimo pojave u rasponu od emancipacije žene, feminizma i kulturnih revolucija, pa sve do psiho- analize, konzumerizma, fa-mozne otuđenosti savremenog čoveka i iznošenja privatnog života u javnost. Od skromne i slabo obrazovane domaćice iz konzervativne sredine, En Sekston je postala poetski meteor u svetu modernističke poezije, i ostvarila je uspeh u tom svetu, dekonstruišići pri tome i njega i sebe”, navodi Vladimir Stojnić, koji je i preveo sve pesme objavljene u knjizi „Novembar tela i kalendara”.

Kada je, pak, reč o petskom peru Petra Miloradovića, ovaj poeta rođen 1970. u Gornjem Milanovcu javio se na pesničkoj sceni pre dve decenije zbirkom „Sredozemlje” objavljenoj u čuvenoj ediciji „Pegaz” Književne omladine Srbije. „Od tada, pa sve do najnovije, sedme po redu, pesničke knjige, on je polako menjao svoj izraz, zadržavajući pritom fokus na istim tačkama fascinacije koje su bile noseći motiv njegovog pesništva od samog početka”, opisuje književni kritičar Bojan Vasić, uz napomenu da Miloradović zapravo „stoji na razmeđi generacija i stilova, ne pripadajući ni tranšimbolistima, ni veristima, ni postavangardi”. Na tom fonu su i „Rubovi”, svojevrstan „lični katalog povlašćenih motiva”, koji pri tome odlikuje odsustvo bilo kakvog povišenog, angažovanog ili ispovednog tona. „Miloradovićeva poezija je uvek na putu”, poručuje Vasić, „putu kojim se nigde ne stiže”...

M. Stajić