Поезија Ен Секстон и Петра Милорадовића

Из издавачке радионице Културног центра Новог Сада ових су дана изашле две књиге поезије: „Новембар тела и календара” Ен Секстон и „Рубови” Петра Милорадовића.
д
Фото: Промо

„Поезија би требало да буде шок за чула, скоро па да заболи”, речи су Ен Секстон  (1928 - 1974), једне од најинтригантнијих америчких песникиња, добитнице Пулицерове награде за поезију. 

Рођена је у Њутону, Масачусетс, као Ен Греј Харви. Са непуних двадесет година побегла је од куће са Алфредом Милером Секстоном, за кога се касније удала. Радила је као манекенка у Бостону, потом се запослила у књижари, а почела је да пише крајем 1956. након нервног слома, дијагнозе менталне болести и покушаја самоубиства. Следеће године објављује прве песме и до краја живота ће јој изаћи седам књига поезије, а још три ће бити објављене постхумно. Пулицерову награду добила је 1967. за збирку „Живи или умри”. Извршила је самоубиство 4. октобра 1974.

Фото: Промо

„Новембар тела и календара” заправо представља избор најмаркантнијих песама Ен Секстон,  по неколико из сваке од њених десет поетских књига. У поговору приређивача Владимира Стојнића се наводи да је кључ успеха ове песникиње заправо у самој структури њене биографије. Она је, оцењује Стојнић, истовремено и хериона и трагично дете 20. века. „Кроз њен опус пратимо појаве у распону од еманципације жене, феминизма и културних револуција, па све до психо- анализе, конзумеризма, фа-мозне отуђености савременог човека и изношења приватног живота у јавност. Од скромне и слабо образоване домаћице из конзервативне средине, Ен Секстон је постала поетски метеор у свету модернистичке поезије, и остварила је успех у том свету, деконструишићи при томе и њега и себе”, наводи Владимир Стојнић, који је и превео све песме објављене у књизи „Новембар тела и календара”.

Ен Секстон је добитница Пулицерове награде за поезију

Када је, пак, реч о петском перу Петра Милорадовића, овај поета рођен 1970. у Горњем Милановцу јавио се на песничкој сцени пре две деценије збирком „Средоземље” објављеној у чувеној едицији „Пегаз” Књижевне омладине Србије. „Од тада, па све до најновије, седме по реду, песничке књиге, он је полако мењао свој израз, задржавајући притом фокус на истим тачкама фасцинације које су биле носећи мотив његовог песништва од самог почетка”, описује књижевни критичар Бојан Васић, уз напомену да Милорадовић заправо „стоји на размеђи генерација и стилова, не припадајући ни траншимболистима, ни веристима, ни поставангарди”. На том фону су и „Рубови”, својеврстан „лични каталог повлашћених мотива”, који при томе одликује одсуство било каквог повишеног, ангажованог или исповедног тона. „Милорадовићева поезија је увек на путу”, поручује Васић, „путу којим се нигде не стиже”...

М. Стајић

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести