INTERVJU: MIA KNEŽEVIĆ, REDITELJKA Verujem u moć teatra

Tako su i nastale predstave “Laundž / Kontrast ili tamo gde smo ostali”,  “Nebeski odred” ili sada „Izuzeti“ o poznatoj aferi krađe beba iz naših porodilišta. Ova predstava, s kojom je Narodno pozorište iz Sombora učestvovalo na jubilarnom 70. Sterijinom pozorju, donela je Mii i nagradu našeg lista za režiju. 

Tema „Izuzetih” je za običnog čoveka nepojmljiva, pa kada se neko odluči da u pozorištu radi predstavu o tome, mora mnogo da razmišlja o tomekako da je postavi na scenu.

- Da, mora - kao i kod svake radikalne društvene teme, odnosno događaja u kojima se sublimira sva ona rasutost našeg sistema, sva tragičnost birokratije, to sad izdvajam na prvom mestu, prosto zbog aktuelnog konteksta i situacije. I onda, kada bilo koju od tih tema hoćete da artikulišete u pozorišni jezik, a to često zovemo dokumentarnim pozorištem ili verbatimom, meni je uvek početna motivacija da tim pričama dajem, baš i doslovno metaforično, pozorišne reflektore. Uverena sam u to da pozorišni prostor, prostor scene, ima ogromnu prednost u odnosu na tu neku hladnu medijsku sliku, koju mi dobijamo o tim događajima. Mislim da pozorište, u krajnjoj instanci, i treba da služi tome da okuplja građane i da oni, nakon odgledane predstave, izađu bar malo promenjeni. 

To negde znači i da vera u pozorište postoji i dalje, da ono može da utiče, ili da menja bar delić svesti onih koji gledaju predstavu?

- Generalno, u trenutnom društvu, i globalnom i ovom našem, sve možemo dovesti u pitanje. U tim okolnostima, postavlja se pitanje šta uopšte ima uticaja na neko stanje svesti, na neku sliku sveta? Ali, opet, uvek se vraćam na to da društvo nije nešto što možemo da računamo da smo nasledili, da je to neki gotov proizvod koji sad mi dalje koristimo, a pogotovo kad smo sa ovih prostora. Mislim da u proteklih trideset, četrdeset godina, nijedna generacija baš ne može da se pohvali da je proživela život u nekom sređenom društvu, i ostavila ga u amanet narednoj generaciji, tako da, ako ništa, moramo da se trudimo da osmišljavamo ponovo uloge istim tim prostorima. Pozorište je prostor nekog javnog diskursa, javnog mnjenja, neke razmene, na kraju krajeva i te aktivističke strane umetnosti. 

Pitanje je i kako je ova afera s krađom beba mogla da se dogodi, da nekom doktoru, medicinskoj sestri, babici... nešto tako strašno uopšte padne na pamet?

- To je apsolutno fenomen od koga smo pisac komada Đorđe Petrović i ja i krenuli u istraživanju, oslanjajući se na neke ispovesti i dokumenarni materijal.  I polako smo počeli da shvatamo kako negde taj lanac funkcioniše. A on se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog drugog kriminalnog lanca, samo mi mistifikujemo stvari, misleći da je oružje nešto drugačije od trgovine bebama. Neko to radi svesno, neko polusvesno, ima čak ljudi koji su u tom lancu čak nesvesni šta rade, mada čim to izgovorim imam utisak da ih kao opravdavam, jer kako možeš da budeš nesvestan? Ali, mi smo uzeli pretpostavku da je, na primer, glavni protagonista prihvatio ulogu u lancu zato što mu mentor to traži. Ipak, apsurdno je posle se pravdati: „Da, malo sam bio korumpiran, zato što je to od mene tražio neki autoritet“. Ne postoji – malo. Ljudskog integriteta ili ima ili nema. 

Ova priča zapravo nema epiloga, ne može ga ni imati, i to je frustrirajuće, kao i mnoge druge strašne stvari, kao i pad nadstrešnice. Kada odlučite da se time bavite u pozorištu, kako razmišljate da treba da se završi predstava? 

- I Đorđe Petrović i ja smo smatrali da to ipak treba da bude fiktivna priča, zato što se, nažalost, tragičnost tih priča sastoji u tome da su ta deca nekada davno ukradena, da su onda u jednom trenutku te majke, ili očevi, posumnjali, počeli da ulaze u trag svojoj deci, i na kraju uglavnom odustajali. I to je najstrašnije, što posle svega bukvalno ispadne „čiča, miča, gotova priča”. Jedna majka je biološki roditelj, druga ga je ceo život podizala, i to je prosto neki nerazrešivi sukob. Stoga je jako važno kako uopšte izoštriti tu temu, kako je definisati, prići s dramaturškog aspekta. U tom smislu jedno od osnovnih pitanja, koje predstava „Izuzeti” otvara, jeste zašto te afere nemaju epilog? Mi ulazimo u psihološko-metantalitetsko-biro- kratsko-antropološke sprege i razloge zašto se,  šta se to kod nas dešava, kakvo smo mi to onda društvo? 

U pozorištu, uopšte u umetnosti, i na filmu kojim se takođe bavite, postoje dva principa, da su priče odraz stvarnosti, i obrnuto, da život oponaša umetnost. Kao da je prvi princip prisutniji u Vašem radu?

 - Tako sam formirana da je meni društvo strašno važno.  Zato i mislim da ću se uvek baviti društveno angažovanim pozorištem. Mislim da pozorište mnogo duže i dublje ostavlja tragove u ljudima, kada govori o događajima, kao što su nestale bebe, ili o požaru, zato što se to onda snažnije utiskuje i ljudi u publici postaju svesniji. Svemu takvom što se desi, mora se pridati veliki značaj, jer stvari kao da više same po sebi kao da ga nemaju. Da studenti nisu digli ovoliku bunu, mogu slobodno da kažem, novosadska nadstrešnica bi se zaboravila nakon mesec i po dana. O tome se radi. Nije bitno da li je to u pozorištu ili je na ulici, ili bilo gde, nego je bitno da se tome da težina, značaj, da se neka imena izgovore, da se neke situacije odigraju na sceni, da ljudi zaista vide o čemu se radi. Da mi pozajmimo taj prostor, da glumci pozajme sebe, da pozajmimo priču, da bi nekako ljudima u publici to ostalo urezano.

Nataša Pejčić