ИНТЕРВЈУ: МИА КНЕЖЕВИЋ, РЕДИТЕЉКА Верујем у моћ театра

Тако су и настале представе “Лаунџ / Контраст или тамо где смо остали”,  “Небески одред” или сада „Изузети“ о познатој афери крађе беба из наших породилишта. Ова представа, с којом је Народно позориште из Сомбора учествовало на јубиларном 70. Стеријином позорју, донела је Мии и награду нашег листа за режију. 

Тема „Изузетих” је за обичног човека непојмљива, па када се неко одлучи да у позоришту ради представу о томе, мора много да размишља о томекако да је постави на сцену.

- Да, мора - као и код сваке радикалне друштвене теме, односно догађаја у којима се сублимира сва она расутост нашег система, сва трагичност бирократије, то сад издвајам на првом месту, просто због актуелног контекста и ситуације. И онда, када било коју од тих тема хоћете да артикулишете у позоришни језик, а то често зовемо документарним позориштем или вербатимом, мени је увек почетна мотивација да тим причама дајем, баш и дословно метафорично, позоришне рефлекторе. Уверена сам у то да позоришни простор, простор сцене, има огромну предност у односу на ту неку хладну медијску слику, коју ми добијамо о тим догађајима. Мислим да позориште, у крајњој инстанци, и треба да служи томе да окупља грађане и да они, након одгледане представе, изађу бар мало промењени. 

То негде значи и да вера у позориште постоји и даље, да оно може да утиче, или да мења бар делић свести оних који гледају представу?

- Генерално, у тренутном друштву, и глобалном и овом нашем, све можемо довести у питање. У тим околностима, поставља се питање шта уопште има утицаја на неко стање свести, на неку слику света? Али, опет, увек се враћам на то да друштво није нешто што можемо да рачунамо да смо наследили, да је то неки готов производ који сад ми даље користимо, а поготово кад смо са ових простора. Мислим да у протеклих тридесет, четрдесет година, ниједна генерација баш не може да се похвали да је проживела живот у неком сређеном друштву, и оставила га у аманет наредној генерацији, тако да, ако ништа, морамо да се трудимо да осмишљавамо поново улоге истим тим просторима. Позориште је простор неког јавног дискурса, јавног мњења, неке размене, на крају крајева и те активистичке стране уметности. 

Питање је и како је ова афера с крађом беба могла да се догоди, да неком доктору, медицинској сестри, бабици... нешто тако страшно уопште падне на памет?

- То је апсолутно феномен од кога смо писац комада Ђорђе Петровић и ја и кренули у истраживању, ослањајући се на неке исповести и докуменарни материјал.  И полако смо почели да схватамо како негде тај ланац функционише. А он се ни по чему не разликује од било ког другог криминалног ланца, само ми мистификујемо ствари, мислећи да је оружје нешто другачије од трговине бебама. Неко то ради свесно, неко полусвесно, има чак људи који су у том ланцу чак несвесни шта раде, мада чим то изговорим имам утисак да их као оправдавам, јер како можеш да будеш несвестан? Али, ми смо узели претпоставку да је, на пример, главни протагониста прихватио улогу у ланцу зато што му ментор то тражи. Ипак, апсурдно је после се правдати: „Да, мало сам био корумпиран, зато што је то од мене тражио неки ауторитет“. Не постоји – мало. Људског интегритета или има или нема. 

Ова прича заправо нема епилога, не може га ни имати, и то је фрустрирајуће, као и многе друге страшне ствари, као и пад надстрешнице. Када одлучите да се тиме бавите у позоришту, како размишљате да треба да се заврши представа? 

- И Ђорђе Петровић и ја смо сматрали да то ипак треба да буде фиктивна прича, зато што се, нажалост, трагичност тих прича састоји у томе да су та деца некада давно украдена, да су онда у једном тренутку те мајке, или очеви, посумњали, почели да улазе у траг својој деци, и на крају углавном одустајали. И то је најстрашније, што после свега буквално испадне „чича, мича, готова прича”. Једна мајка је биолошки родитељ, друга га је цео живот подизала, и то је просто неки неразрешиви сукоб. Стога је јако важно како уопште изоштрити ту тему, како је дефинисати, прићи с драматуршког аспекта. У том смислу једно од основних питања, које представа „Изузети” отвара, јесте зашто те афере немају епилог? Ми улазимо у психолошко-метанталитетско-биро- кратско-антрополошке спреге и разлоге зашто се,  шта се то код нас дешава, какво смо ми то онда друштво? 

У позоришту, уопште у уметности, и на филму којим се такође бавите, постоје два принципа, да су приче одраз стварности, и обрнуто, да живот опонаша уметност. Као да је први принцип присутнији у Вашем раду?

 - Тако сам формирана да је мени друштво страшно важно.  Зато и мислим да ћу се увек бавити друштвено ангажованим позориштем. Мислим да позориште много дуже и дубље оставља трагове у људима, када говори о догађајима, као што су нестале бебе, или о пожару, зато што се то онда снажније утискује и људи у публици постају свеснији. Свему таквом што се деси, мора се придати велики значај, јер ствари као да више саме по себи као да га немају. Да студенти нису дигли оволику буну, могу слободно да кажем, новосадска надстрешница би се заборавила након месец и по дана. О томе се ради. Није битно да ли је то у позоришту или је на улици, или било где, него је битно да се томе да тежина, значај, да се нека имена изговоре, да се неке ситуације одиграју на сцени, да људи заиста виде о чему се ради. Да ми позајмимо тај простор, да глумци позајме себе, да позајмимо причу, да би некако људима у публици то остало урезано.

Наташа Пејчић