Milovan Marčetić: Književnost je i danas temeljna umetnost

Marčetić je jedan od najboljih savremenih srpskih pesnika i pripovedača (i između ostalih, dobitnik Andrićeve nagrade), pa je mnoge zanimalo kako će se snaći u najprostranijem književnom žanru. Neki su “Knjigu o Beuku” nazvali „Proces na srpski način”, a roman se zaista bavi sudbinom jednog neobičnog popravljača sveta po imenu Bogdan Beuk.

Kakvo je vaše iskustvo pisanja prvog romana?

- Pre pisanja i objavljivanja prvog romana bio sam čitalac mnogih dobrih romana i napisao sam i objavio četiri knjige priča. Sam obim teksta i istovremeno potreba za njegovim jedinstvom, sadržajnim, tematskim,  doneli su i drugačija iskustva u pisanju u odnosu na iskustvo pisanja priča. Roman sam napisao u prilično kratkom vremenu, ali radio sam svakog dana, pa su i to bila potpuno nova iskustva. Uživao sam u tom svakodnevnom radu, i to je zasad, uz ocene onih koji su roman pročitali, najlepše kada je “Beuk” u pitanju.

Glavni junak, Bogdan Beuk, lektor, čovek je koji veruje u snagu i značaj reči. Kolika je, po vašem mišljenju, snaga i značaj književnosti danas?

- Beukova vera u snagu reči nije bezuslovna, ali on ipak u jednom trenutku poveruje da rečima, tekstom, ispravkama i dopisivanjem rukopisa knjige predsednika države može da navede one koji upravljaju državom i time utiču na naše živote, da i državu i naše živote učine boljim. (Naslov te predsednikove knjige je inače “Bolja država”.) Beuk svoju plemenitu nameru i istovremeno subverziju neće, naravno, uspeti da sprovede. Zbog svoga greha izgubiće život. Tako surovo kažnjen biće zbog toga što njegov subverzivni čin zasmeta i nezvaničnoj, tajnoj moći u državi, moći moćnijoj od one zvanične. Njegova pobuna je slična Jovovoj pobuni, a njegov kraj sličan kraju Kafkinog Jozefa K., iz “Procesa”.

Književnost je i danas važna, temeljna umetnost, ali njena snaga posustaje pod uticajem drugih medija komunikacije i lošeg ukusa. Nažalost, mnogi pisci hrle u susret profitnim interesima izdavača, i tu književnost kao umetnost gubi. Danas se za osrednje i loše knjige pre čuje nego za one najbolje.

Već deceniju uređujete “Beogradski književni časopis”. Kako uspevate da održite visok kvalitet priloga i redovnost u izlaženju?

- Valjda i moje iskustvo, i uredničko i književno, pomaže u održanju kvaliteta časopisa. U izboru tekstova i uređenju časopisa pomaže mi redakcijski kolega Srđan Vučinić. Mislim da smo, nažalost, i “Beogradski književni časopis” i ja lično poslednjih nekoliko godina u nemilosti komisija, samim time i Ministarstva kulture, na čiju finansijsku pomoć se oslanjaju svi časopisi u Srbiji, kao i u drugim državama. Posle trideset godina uređivanja, zbog takvog tretmana osećam se, u najmanju ruku, poniženo. Da ne govorim o tome da bi od tog posla trebalo da ostvarujem jedine redovne mesečne prihode. Kada se uzmu u obzir svi parametri od kojih bi trebalo krenuti pri određivanju iznosa kojima će časopisi biti sufinansirani tako da se mogu takmičiti svojim kvalitetom, mislim da je po onome što dobija od države “Beogradski književni časopis” među najdiskrimisanijima.

Književna periodika je izgubila deo svojih čitalaca, ali su časopisi i dalje nezamenljiva odbrana protiv navale književnog kiča i uticaja tržišta, i kao promoter književnosti i kao mesto gde se književnost vrednuje.

Ima li danas klanova na srpskoj književnoj sceni, kako neki tvrde?

- Ne znam da li su klanovi onakvi kakvi su nekada bili, ali je borba užih grupa za ostvarenje sopstvenih interesa, i u okviru njih interesa pojedinaca, toliko danas otvorena i bezobrazna, da čovek može samo da stoji i gleda. Ima naših kolega koji zarađuju po nekoliko plata, koji rade po četiri-pet poslova. Ne smeta što toliko rade i zarade, ako rade dobro i za opšti interes. Ali ima ih koji rade samo za lični interes, a ono što rade, rade osrednje ili loše.

Radmila Lotina

„Isposlovane” nacionalne penzije

Šta mislite o ukidanju takozvanih nacionalnih penzija?

- Čini se nepravda onima koji su sada stigli do penzionerskih godina, a nacionalnu penziju su zaslužili u odnosu na one koji su dospeli na spisak tzv. nacionalnih penzionera i te penzije primaju. Među onima koji ih dobijaju,  bar jedna trećina tu prinadležnost ne zaslužuje, jer ništa umetnički vredno nisu stvorili. Kao i mnogo toga drugog, „nacionalne penzije” od početka su, kao ideja, a onda i kao praksa, loše koncipirane, bez jasnih kriterijuma, bez bespristrasnog odabira i odlučivanja… Poznato je da su nekima nacionalne penzije „isposlovali” političari, da ih primaju i prebogati pevači novokomponovaniih pesama, koji su ceo život izbegavali plaćanje poreza.