Марчетић је један од најбољих савремених српских песника и приповедача (и између осталих, добитник Андрићеве награде), па је многе занимало како ће се снаћи у најпространијем књижевном жанру. Неки су “Књигу о Беуку” назвали „Процес на српски начин”, а роман се заиста бави судбином једног необичног поправљача света по имену Богдан Беук.
Какво је ваше искуство писања првог романа?
- Пре писања и објављивања првог романа био сам читалац многих добрих романа и написао сам и објавио четири књиге прича. Сам обим текста и истовремено потреба за његовим јединством, садржајним, тематским, донели су и другачија искуства у писању у односу на искуство писања прича. Роман сам написао у прилично кратком времену, али радио сам сваког дана, па су и то била потпуно нова искуства. Уживао сам у том свакодневном раду, и то је засад, уз оцене оних који су роман прочитали, најлепше када је “Беук” у питању.
Главни јунак, Богдан Беук, лектор, човек је који верује у снагу и значај речи. Колика је, по вашем мишљењу, снага и значај књижевности данас?
- Беукова вера у снагу речи није безусловна, али он ипак у једном тренутку поверује да речима, текстом, исправкама и дописивањем рукописа књиге председника државе може да наведе оне који управљају државом и тиме утичу на наше животе, да и државу и наше животе учине бољим. (Наслов те председникове књиге је иначе “Боља држава”.) Беук своју племениту намеру и истовремено субверзију неће, наравно, успети да спроведе. Због свога греха изгубиће живот. Тако сурово кажњен биће због тога што његов субверзивни чин засмета и незваничној, тајној моћи у држави, моћи моћнијој од оне званичне. Његова побуна је слична Јововој побуни, а његов крај сличан крају Кафкиног Јозефа К., из “Процеса”.
Књижевност је и данас важна, темељна уметност, али њена снага посустаје под утицајем других медија комуникације и лошег укуса. Нажалост, многи писци хрле у сусрет профитним интересима издавача, и ту књижевност као уметност губи. Данас се за осредње и лоше књиге пре чује него за оне најбоље.
Већ деценију уређујете “Београдски књижевни часопис”. Како успевате да одржите висок квалитет прилога и редовност у излажењу?
- Ваљда и моје искуство, и уредничко и књижевно, помаже у одржању квалитета часописа. У избору текстова и уређењу часописа помаже ми редакцијски колега Срђан Вучинић. Мислим да смо, нажалост, и “Београдски књижевни часопис” и ја лично последњих неколико година у немилости комисија, самим тиме и Министарства културе, на чију финансијску помоћ се ослањају сви часописи у Србији, као и у другим државама. После тридесет година уређивања, због таквог третмана осећам се, у најмању руку, понижено. Да не говорим о томе да би од тог посла требало да остварујем једине редовне месечне приходе. Када се узму у обзир сви параметри од којих би требало кренути при одређивању износа којима ће часописи бити суфинансирани тако да се могу такмичити својим квалитетом, мислим да је по ономе што добија од државе “Београдски књижевни часопис” међу најдискримисанијима.
Књижевна периодика је изгубила део својих читалаца, али су часописи и даље незаменљива одбрана против навале књижевног кича и утицаја тржишта, и као промотер књижевности и као место где се књижевност вреднује.
Има ли данас кланова на српској књижевној сцени, како неки тврде?
- Не знам да ли су кланови онакви какви су некада били, али је борба ужих група за остварење сопствених интереса, и у оквиру њих интереса појединаца, толико данас отворена и безобразна, да човек може само да стоји и гледа. Има наших колега који зарађују по неколико плата, који раде по четири-пет послова. Не смета што толико раде и зараде, ако раде добро и за општи интерес. Али има их који раде само за лични интерес, а оно што раде, раде осредње или лоше.
Радмила Лотина
„Испословане” националне пензије
Шта мислите о укидању такозваних националних пензија?
- Чини се неправда онима који су сада стигли до пензионерских година, а националну пензију су заслужили у односу на оне који су доспели на списак тзв. националних пензионера и те пензије примају. Међу онима који их добијају, бар једна трећина ту принадлежност не заслужује, јер ништа уметнички вредно нису створили. Као и много тога другог, „националне пензије” од почетка су, као идеја, а онда и као пракса, лоше конципиране, без јасних критеријума, без беспристрасног одабира и одлучивања… Познато је да су некима националне пензије „испословали” политичари, да их примају и пребогати певачи новокомпонованиих песама, који су цео живот избегавали плаћање пореза.
