IVO POGORELIĆ PRIMIO NAGRADU „VLADIMIR NAZOR” ZA ŽIVOTNO DELO Pijanista otkrio zašto ne sluša većinu klasične muzike

Tim povodom dao je ekskluzivni intervju zagrebačkom „Jutarnjem listu”, u kojem je otkrio da je tokom svih godina karijere sačuvao svež osećaj divljenja prema umetničkom delu i njegovom autoru. 

„Ako je to divljenje dovoljno snažno, potkrepljeno radom i trudom, onda nije čudo što mu se i publika, uz moju pomoć, zajedno sa mnom divi”, rekao je Pogorelić.

Vi ste poznati upravo po tome što ne interpretirate samo ono što piše u notama, već idete korak dalje, stvarajući sopstvenu nadgradnju notnog zapisa...

– Da, ali mene zanima ko je taj koji postavlja kanone i presuđuje kako nešto treba svirati. Da li je to neka konkretna osoba, neki duh, ili neko iz prošlosti ko nam se ukazuje? Ko je taj koji bolje čita note od mene, ko bolje poznaje instrument, ko dublje prodire u lavirinte jedne kompozicije i da li je u stanju da iz njih izađe neokrnjen? To široko, opšte mišljenje da postoji nekakav mejnstrim postavlja pitanje na čemu on počiva i ko je taj koji najbolje ume da čita nečiju kompoziciju. Upravo u tome i jeste smisao i koncept profesije izvođača. To je moj posao – ja sam izvođač. Svi možemo da uđemo u biblioteku i uzmemo knjigu sa police, ali pitanje je kako ćemo je tumačiti.

Šta znači biti veran kompozitoru kada, recimo, izvodite Betovenovu sonatu? Nemamo njegovu autorsku interpretaciju.

– I bolje što je nemamo.

Imamo zato snimke Prokofjeva i Rahmanjinova.

– Bilo bi bolje da ni njih nemamo. Rahmanjinov je, na primer, snimao u poznim godinama života, kada je već bolovao od artritisa. Porodica ga je na to nagovorila, iako se sam protivio, ali je oko sebe imao veliki broj ljudi koje je morao da izdržava. Ali nije stvar samo u njegovoj lošoj fizičkoj kondiciji, koju je i sam priznavao, već u nečemu drugom: kada kuvar sprema ribu, možda će za ručak pojesti odrezak, a kada priprema teleće pečenje, možda će pojesti malo sardina. Zašto? Zbog zasićenosti. Zašto kompozitori ne mogu biti najbolji tumači sopstvenih dela? Zato što im nedostaje distanca. Izgubili su je tokom stvaranja kompozicije i više joj se ne mogu diviti onako kako joj se možemo diviti ja ili neko od mojih kolega. Za njih kompozicija više nema zavodljivu komponentu; ne može im biti toliko neodoljiva kao nekome ko se sa njom susreće prvi put. Nedostaje element iznenađenja. To je moje duboko uverenje.

Da li Vam to divljenje pruža inspiraciju?

– Ono mi daje slobodu. Nemam čega da se plašim. Dovoljan je autoritet Betovena kao kompozitora. Njegov autoritet kao pijaniste svakako bi bio dopuna tome, ali u to ne možemo biti sigurni, niti od tog materijala treba „krojiti kaput”.

Mislite li da je klasična muzika delimično zapala u ograničenja koja nameću određene dogme i pedagoški kanoni o tome kako nešto treba svirati?

– Vidite, ja sam verovatno najmanje pogodna osoba da odgovori na to pitanje, jer jednostavno ne pratim scenu, ne poznajem je, ne slušam koncerte, a vrlo retko slušam i snimke, zato što me kontaminiraju. Ako nešto i slušam, to su uglavnom pojedini snimci iz dubokih arhiva, koje odavno poznajem i cenim. Klasičnu muziku slušam najmanje, ali zato slušam veoma mnogo popularne muzike, naročito one koja svoje korene ima u etničkom, izvornom i tradicionalnom nasleđu.              

Jana Haluza