ИВО ПОГОРЕЛИЋ ПРИМИО НАГРАДУ „ВЛАДИМИР НАЗОР” ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО Пијаниста открио зашто не слуша већину класичне музике

Тим поводом дао је ексклузивни интервју загребачком „Јутарњем листу”, у којем је открио да је током свих година каријере сачувао свеж осећај дивљења према уметничком делу и његовом аутору. 

„Ако је то дивљење довољно снажно, поткрепљено радом и трудом, онда није чудо што му се и публика, уз моју помоћ, заједно са мном диви”, рекао је Погорелић.

Ви сте познати управо по томе што не интерпретирате само оно што пише у нотама, већ идете корак даље, стварајући сопствену надградњу нотног записа...

– Да, али мене занима ко је тај који поставља каноне и пресуђује како нешто треба свирати. Да ли је то нека конкретна особа, неки дух, или неко из прошлости ко нам се указује? Ко је тај који боље чита ноте од мене, ко боље познаје инструмент, ко дубље продире у лавиринте једне композиције и да ли је у стању да из њих изађе неокрњен? То широко, опште мишљење да постоји некакав мејнстрим поставља питање на чему он почива и ко је тај који најбоље уме да чита нечију композицију. Управо у томе и јесте смисао и концепт професије извођача. То је мој посао – ја сам извођач. Сви можемо да уђемо у библиотеку и узмемо књигу са полице, али питање је како ћемо је тумачити.

Шта значи бити веран композитору када, рецимо, изводите Бетовенову сонату? Немамо његову ауторску интерпретацију.

– И боље што је немамо.

Имамо зато снимке Прокофјева и Рахмањинова.

– Било би боље да ни њих немамо. Рахмањинов је, на пример, снимао у позним годинама живота, када је већ боловао од артритиса. Породица га је на то наговорила, иако се сам противио, али је око себе имао велики број људи које је морао да издржава. Али није ствар само у његовој лошој физичкој кондицији, коју је и сам признавао, већ у нечему другом: када кувар спрема рибу, можда ће за ручак појести одрезак, а када припрема телеће печење, можда ће појести мало сардина. Зашто? Због засићености. Зашто композитори не могу бити најбољи тумачи сопствених дела? Зато што им недостаје дистанца. Изгубили су је током стварања композиције и више јој се не могу дивити онако како јој се можемо дивити ја или неко од мојих колега. За њих композиција више нема заводљиву компоненту; не може им бити толико неодољива као некоме ко се са њом сусреће први пут. Недостаје елемент изненађења. То је моје дубоко уверење.

Да ли Вам то дивљење пружа инспирацију?

– Оно ми даје слободу. Немам чега да се плашим. Довољан је ауторитет Бетовена као композитора. Његов ауторитет као пијанисте свакако би био допуна томе, али у то не можемо бити сигурни, нити од тог материјала треба „кројити капут”.

Мислите ли да је класична музика делимично запала у ограничења која намећу одређене догме и педагошки канони о томе како нешто треба свирати?

– Видите, ја сам вероватно најмање погодна особа да одговори на то питање, јер једноставно не пратим сцену, не познајем је, не слушам концерте, а врло ретко слушам и снимке, зато што ме контаминирају. Ако нешто и слушам, то су углавном поједини снимци из дубоких архива, које одавно познајем и ценим. Класичну музику слушам најмање, али зато слушам веома много популарне музике, нарочито оне која своје корене има у етничком, изворном и традиционалном наслеђу.              

Јана Халуза