NOVOSADSKI DŽEZ FESTIVAL OBELEŽAVA STOTU GODIŠNJICU ROĐENJA MAJLSA DEJVISA (1926–1991) Šta bi umetnik danas rekao o sopstvenoj slavi?

Biće to prilika da se bar na trenutak odupremo iskušenju da na tog velikog umetnika gledamo kao na monument. Jer ploča koja se okreće na gramofonu nije muzejski eksponat. Ona je uvek poziv na novo slušanje. 

Zamislimo da te večeri, neprimećen, Majls ušeta u tu slušaonicu. Na stolovima su njegove ploče, na zidovima panoi s citatima, nekoliko ljudi ćutke sluša muziku. Ne skidajući prepoznatljive velike naočari polako prilazi policama. Ne zaustavlja se kod Kind of Blue. Ne zanima ga ni Birth of the Cool.  Poseže za Tutu. Da je neko od posetilaca podigao pogled, verovatno bi se začudio izboru. Ali upravo tu leži nesporazum koji nas prati već decenijama.

Jer Majls je postao jedan od simbola istorije džeza: njegovo delo danas se izučava na univerzitetima, čuva u muzejima, objavljuje u luksuznim boks-setovima i slavi kao jedno od temeljnih dostignuća muzike dvadesetog veka. Sve to svedoči o veličini njegovog nasleđa. A opet, ako je postojao muzičar koji je čitavog života bežao od svake vrste ukalupljenosti i posmatranja njegovih remek-dela kao konačnog odredišta, onda je to bio Majls Dejvis. 

Možda je zato jedino pravo pitanje koje valja postaviti povodom njegove stogodišnjice: šta bi o današnjem pogledu na ostavštinu Majlsa Dejvisa mislio – Majls Dejvis?

Teško je poverovati da bi bio oduševljen činjenicom da je postao ikona. Ne zato što nije poštovao sopstvenu prošlost, već zato što nikada nije dozvoljavao da prošlost odlučuje o budućnosti. Svaki put kada bi kritika i publika pomislile da su ga konačno razumele, on je menjao pravac. Posle Birth of the Cool nije želeo da ostane „hladan”. Posle Kind of Blue nije želeo da ostane modalni muzičar. Kada je njegov drugi veliki kvintet dostigao vrhunac, već je razmišljao o nečemu što će ga potpuno promeniti. A kada je Bitches Brew podelio publiku i kritičare, nije osećao potrebu da bilo kome objašnjava zašto je to uradio.

Majls Dejvis nije tražio savršenu formu. Nije težio konačnom odgovoru. Čak i onda kada je svirao istu kompoziciju, ona je za njega predstavljala novi prostor za razmišljanje

I zato je od puke konstatacije da je Majls Dejvis menjao istoriju džeza možda smislenije istaći da je on neprestano odbijao da prihvati pomisao da je istorija ta koja stavlja tačku. Njegova muzika nije nastala iz želje da potvrdi tradiciju, već da ispita njene granice. Nije prihvatao žanrove kao konačne kategorije, niti je sopstvene uspehe doživljavao kao mesto na kojem treba ostati. Za njega je svaki dostignut vrh predstavljao samo polazište za novu avanturu.

Upravo tu, čini se, leži razlog zbog kojeg se o Majlsu i danas piše više nego o većini njegovih savremenika. U knjizi The Mind of Miles Davis: Beyond Cool, Grant Fared predlaže da Dejvisovu veličinu ne merimo samo brojem muzičkih revolucija koje je pokrenuo. Po Faredu, Majls je kroz muziku razvijao način razmišljanja o slobodi, identitetu, vremenu i mogućnostima umetnosti. Njegove kompozicije i improvizacije nisu bile samo muzički događaji već oblici mišljenja pretvoreni u zvuk.

Ako se na taj način posmatra njegova ostavština, onda postaje jasno zašto ga je nemoguće svesti na nekoliko remek-dela ili na listu albuma koji su postali nezaobilazna mesta u istoriji džeza. Mnogo je važnije pitanje šta je pokretao. Majls nije tražio savršenu formu. Tražio je mogućnost. Nije težio konačnom odgovoru. Čak i onda kada je svirao istu kompoziciju, ona je za njega predstavljala novi prostor za razmišljanje.

Možda je zato danas najveća opasnost za njegovo nasleđe upravo to što ga previše dobro čuvamo. Veliki umetnici ne postaju veliki zato što ih vreme pretvori u spomenike. Postaju veliki zato što nastavljaju da podstiču stvaralački nemir. Ako Majlsa budemo slušali samo kao klasika, promašićemo ono najvažnije. Njegova muzika nije poziv da se prošlost ponavlja. Ona je poziv da se iznova rizikuje.

Sto godina posle njegovog rođenja, najbolji način da mu odamo počast nije da još jednom potvrdimo njegovu veličinu. To je već odavno učinila istorija. Mnogo je važnije da prihvatimo lekciju koju nam je ostavio: da umetnost prestaje da bude živa onog trenutka kada prestane da postavlja nova pitanja. Majls Dejvis nije želeo da postane poslednji uskličnik džeza. Čitavog života trudio se da ostane njegovo najuzbudljivije pitanje.

Zato, kada se 3. jula u Novom Sadu gramofonska igla spusti na prvu ploču, neće početi samo još jedno preslušavanje Majlsove muzike. Počeće razgovor sa umetnikom koji je čitavog života odbijao da ostane tamo gde su ga svi očekivali. Ako posle tog susreta budemo spremni da i sami slušamo njegovu muziku malo drugačije nego do sada, jubilej će ispuniti svoj smisao.

M. Stajić