НОВОСАДСКИ ЏЕЗ ФЕСТИВАЛ ОБЕЛЕЖАВА СТОТУ ГОДИШЊИЦУ РОЂЕЊА МАЈЛСА ДЕЈВИСА (1926–1991) Шта би уметник данас рекао о сопственој слави?

Биће то прилика да се бар на тренутак одупремо искушењу да на тог великог уметника гледамо као на монумент. Јер плоча која се окреће на грамофону није музејски експонат. Она је увек позив на ново слушање. 

Замислимо да те вечери, непримећен, Мајлс ушета у ту слушаоницу. На столовима су његове плоче, на зидовима панои с цитатима, неколико људи ћутке слуша музику. Не скидајући препознатљиве велике наочари полако прилази полицама. Не зауставља се код Kind of Blue. Не занима га ни Birth of the Cool.  Посеже за Tutu. Да је неко од посетилаца подигао поглед, вероватно би се зачудио избору. Али управо ту лежи неспоразум који нас прати већ деценијама.

Јер Мајлс је постао један од симбола историје џеза: његово дело данас се изучава на универзитетима, чува у музејима, објављује у луксузним бокс-сетовима и слави као једно од темељних достигнућа музике двадесетог века. Све то сведочи о величини његовог наслеђа. А опет, ако је постојао музичар који је читавог живота бежао од сваке врсте укалупљености и посматрања његових ремек-дела као коначног одредишта, онда је то био Мајлс Дејвис. 

Можда је зато једино право питање које ваља поставити поводом његове стогодишњице: шта би о данашњем погледу на оставштину Мајлса Дејвиса мислио – Мајлс Дејвис?

Тешко је поверовати да би био одушевљен чињеницом да је постао икона. Не зато што није поштовао сопствену прошлост, већ зато што никада није дозвољавао да прошлост одлучује о будућности. Сваки пут када би критика и публика помислиле да су га коначно разумеле, он је мењао правац. После Birth of the Cool није желео да остане „хладан”. После Kind of Blue није желео да остане модални музичар. Када је његов други велики квинтет достигао врхунац, већ је размишљао о нечему што ће га потпуно променити. А када је Bitches Brew поделио публику и критичаре, није осећао потребу да било коме објашњава зашто је то урадио.

Мајлс Дејвис није тражио савршену форму. Није тежио коначном одговору. Чак и онда када је свирао исту композицију, она је за њега представљала нови простор за размишљање

И зато је од пуке констатације да је Мајлс Дејвис мењао историју џеза можда смисленије истаћи да је он непрестано одбијао да прихвати помисао да је историја та која ставља тачку. Његова музика није настала из жеље да потврди традицију, већ да испита њене границе. Није прихватао жанрове као коначне категорије, нити је сопствене успехе доживљавао као место на којем треба остати. За њега је сваки достигнут врх представљао само полазиште за нову авантуру.

Управо ту, чини се, лежи разлог због којег се о Мајлсу и данас пише више него о већини његових савременика. У књизи The Mind of Miles Davis: Beyond Cool, Грант Фаред предлаже да Дејвисову величину не меримо само бројем музичких револуција које је покренуо. По Фареду, Мајлс је кроз музику развијао начин размишљања о слободи, идентитету, времену и могућностима уметности. Његове композиције и импровизације нису биле само музички догађаји већ облици мишљења претворени у звук.

Ако се на тај начин посматра његова оставштина, онда постаје јасно зашто га је немогуће свести на неколико ремек-дела или на листу албума који су постали незаобилазна места у историји џеза. Много је важније питање шта је покретао. Мајлс није тражио савршену форму. Тражио је могућност. Није тежио коначном одговору. Чак и онда када је свирао исту композицију, она је за њега представљала нови простор за размишљање.

Можда је зато данас највећа опасност за његово наслеђе управо то што га превише добро чувамо. Велики уметници не постају велики зато што их време претвори у споменике. Постају велики зато што настављају да подстичу стваралачки немир. Ако Мајлса будемо слушали само као класика, промашићемо оно најважније. Његова музика није позив да се прошлост понавља. Она је позив да се изнова ризикује.

Сто година после његовог рођења, најбољи начин да му одамо почаст није да још једном потврдимо његову величину. То је већ одавно учинила историја. Много је важније да прихватимо лекцију коју нам је оставио: да уметност престаје да буде жива оног тренутка када престане да поставља нова питања. Мајлс Дејвис није желео да постане последњи ускличник џеза. Читавог живота трудио се да остане његово најузбудљивије питање.

Зато, када се 3. јула у Новом Саду грамофонска игла спусти на прву плочу, неће почети само још једно преслушавање Мајлсове музике. Почеће разговор са уметником који је читавог живота одбијао да остане тамо где су га сви очекивали. Ако после тог сусрета будемо спремни да и сами слушамо његову музику мало другачије него до сада, јубилеј ће испунити свој смисао.

М. Стајић