INTERVJU
SLOBODAN TRKULJA I „BALKANOPOLIS” VODE NOVI SAD NA „PUT SVILE” 2. JUNA NA SPENSU, poznati umetnik za Dnevnik otkriva: „Publika će čuti instrumente koje nikada nije imala prilike da čuje uživo”
Pevač, kompozitor i virtuoz, koji svira više od 20 različitih instrumenata i skoro tri decenije vlada svetskom muzičkom scenom Slobodan Trkulja nastupiće sa „Balkanopolis”-om u svom Novom Sadu, u velikoj hali SPENS-a, 2. juna u 20 časova.
Ulaznice za koncert simboličnog naziva „Put svile” su u prodaji onlajn i na prodajnim mestima „Gigstiks”-a širom Srbije, a Slobodan Trkulja za „Dnevnik” otkriva postoji li veća doza odgovornosti kada nastupaju pred „svojima”.
– Velika je odgovornost ali i velika radost što jedan ovako moćan i egzotičan koncert mogu da održim u svom gradu. Pripremili smo poseban program i poseban vizuelni ugođaj koji će dodatno naglasiti kulturno nasleđe Kine i povesti nas na Put svile i zvukom i slikom. Volim da nastupam u Novom Sadu jer su u njemu ljudi sa kojima sam stasavao i kao čovek i kao muzičar, koji su uticali na mene i oblikovali me kao čoveka. Sada sam u prilici da, uz izuzetne muzičare, drage kolege iz celog sveta koji dolaze u Novi Sad 2. juna, povedem publiku na mistični Put svile.
Naziv koncerta nosi jaku simboliku. Šta za vas predstavlja „put svile” - muzički, duhovno i kulturno?
– Put svile je sinteza zvuka, kultura i tradicija, od grada Sijana, drevne prestonice Kine i početka Puta svile, preko Bliskog istoka, teritorija Levanta i mediteranskog mora, Srbije, Balkana pa skroz do zapada. On služi i kao jasna poruka ljubavi i mira u vremenu kada je čitav svet poludeo i počeo da se deli na jedne i druge. Poruka da je čovek čoveku brat, a ne vuk i da su naše različite kulture i tradicije deo istih civilizacijskih tekovina, deo jednog čovečanstva. Deo jednog zvuka. Taj zvuk ćete čuti 2. Juna na Spensu u izvođenju „Balkanopolisa” & prijatelja.
Hoće li ovo biti prilika da pred Novosađanima otpevate i odsvirate neke nove ili nikada izvedene pesme?
– Pripremili smo muzička iznenađenja, biće novih, nikad izvedenih pesama i nekih koje dugo nismo svirali. Biće i nove muzike koju ćemo izvesti na instrumentima koje ste retko ili nikada niste imali priliku da čujete, poput tang pana, kritske lire i laute, hurdi gurdija, kineskog gudžonga, arhua i drugih. Biće, naravno, i hitova po kojima je „Balkanopolis” poznat i energije koju budi moderna srpska tradicija koju stvaramo. Biće vrlo uzbudljivo veče.
Poznato je da volite da na svojim koncertima ugostite izvođače iz celog sveta. Ko će vam se ovoga puta pridružiti na bini?
– Ovaj put su to maestralni muzičari iz Kine, sa Krita, Španije, Sirije, Srbije i Balkana… Iz Kine, iz grada Sijana koji je početak Puta svile, dom slavnih terakota ratnika, dolaze nam dve mlade umetnice koje sviraju drevni arhu, vrstu dvožične lire i gudžong koji je iz porodice harfi, ali se svira u horizontalnom položaju. Kritsku liru sa 17 žica svira „vila sa Krita” - maestralna Keli Toma, čija muzika donosi drevni zvuk Vizantije, mediterana i miris talasa toplih mora. Hurdi-gurdi, egzotični srednjevekovni instrument sa zapada Evrope, svira markantni Španac Efren Lopez. Po izgledu je kao pirat, nikad priznati brat Džeka Speroua, a po pristupu muzici pravi trubadur, svira sve živo (smeh). Odlična kombinacija instrumenata i ljudi za vrlo dinamičan i zahtevan program.
Šta posle toliko godina na sceni iznova budi žar i uzbuđenje pred jedan veliki koncert?
– Radost stvaranja. Pogotovu kada smo pripremili ovako posebnu muziku. Na koncertu vreme kao da stane i ostaje samo zvuk i ljubav koju ona budi u nama i u ljudima u publici. Velika je radost i veliki blagoslov svirati muziku koju voliš i koja te prožima celog. Publika i dolazi zbog tog osećaja, naši koncerti su prvenstveno emotivni doživljaji i emotivno putovanje. Muzika koja stvori poseban osećaj posle koncerta sa kojim ljudi izađu iz sale, koji ostaje još dugo unutar svih nas. Taj osećaj je razlog zbog kojeg stvaram i sviram i razlog zbog kojeg ljudi širom sveta dolaze na naše koncerte.
Koliko vas je saradnja sa svetski priznatim orkestrima i izvođačima iz celog sveta oblikovala kao umetnika i je li uticala na vaš muzički izraz?
– Sigurno da jeste. Veliki umetnici koje spominjete su svi do jednog prizemni i normalni ljudi. Sa slavnom Šade sam proveo nedelju dana deleći studio u Britaniji. Na pauzama smo se družili, ručali zajedno i pričali o životu, umetnosti, o muzici. Svetska zvezda, a skromna i izuzetno ljupkog karaktera. Mariza isto tako. Nas dvoje smo dragi prijatelji već godinama, često se čujemo i dopisujemo. Josipa Lisac, sa kojom sam pevao duet u Holandiji, je isto, na moju veliku radost, deo kruga mojih prijatelja umetnika. Svi su oni uticali i na moje stvaralaštvo, na moju ličnost, na odnos prema životu i muzici i dali mi podstrek da nastavim da se razvijam i otkrivam svoj zvuk i svoju muziku.
Nedavno ste rekli da ste nakon prvog albuma osvojili slobodu da stvarate „nesputano, novo i drugačije”. Kako danas izgleda ta sloboda u praksi i imate li potrebu da u tim muzičkim slobodama uvek budete drugačiji?
– Sloboda se ogleda u tome da nesputano mogu da ispratim muzičku misao i da kad stvaram nisam ograničen žanrom nego samo emocijom koja me vodi. Bilo koja boja instrumenta, bilo koji zvuk, sve mi je dostupno i sve je deo zvuka „Balkanopolisa”. Muzika mora da budi ono najlepše u čoveku, da ga inspiriše i pokrene, da ga oslobodi i da pusti suzu ako je negde usput zastala. Svaki put kada pišem trudim se da utihnem, da pustim muziku da se sama otkrije i da ispratim njen put do kraja sa glasom, rečima i bojama instrumenata koje zvučna slika traži. Put koji prođem je uvek drugačiji pa tako i svaka pesma dobije svoj poseban zvuk i svoju priču.
Moja muzika od Rahmanjinova do Majkla Džeksona
Kako biste opisali svoj muzički identitet? Da li je to više umetnički izraz ili lična potraga za smirenjem i duhovnim ispunjenjem?
– Moja zvučna lična karta je odraz mog bogatog unutrašnjeg sveta. U njemu su zajedno i Rahmanjinove simfonije za klavir i Andrićevi „Znakovi pored puta”, i „Mali princ” i vladika Nikolaj, zrno Dostojevskog uz gajde i kavale, vizantijsko pojanje i Sofijin svet, sveti starci svetogorci Pajsije i Porfirije i Herman Hese i srpski folklor i Majkl Džekson, Svetlana Spajić i mnogobrojni džez i pop muzičari, kao i moja beskrajna ljubav prema srpskoj narodnoj poeziji i tradicionalnom zvuku. Dugo vremena mi je trebalo da stvorim zvuk koji oslikava svu ljubav koju nosim, predstavlja mene kao ličnost i istovremeno narod i tradiciju iz kojih potičem. „Balkanopolis” je prostor u kome živim kroz umetnost i muziku, on je zvuk mog unutrašnjeg sveta.
Nastupali ste u Kini u emisiji koja je oborila Ginisov rekord po broju gledalaca. Mislite li da Srbija može da postane snažan kulturni ambasador kroz muziku, kao što je već prepoznata kroz sport na primer?
– Siguran sam da je pored sporta, muzika naš najveći ambasador, najbolji pokazatelj ko smo i šta smo kao narod. Kroz nju i kroz emociju koja nosi, svet upoznaje Srbiju, nas i naše pretke, našu kulturu, naš kulturni i nacionalni identitet. Moj nastup u Kini koji spominjete je pregledan 16 milijardi i 216 miliona puta. Osećaj mi je bio kao da je naša tradicija osvojila zlatnu medalju na olimpijskim igrama! Bogat smo narod, sa bogatom tradicijom. „Balkanopolis” će 2. juna na Spensu, uz maestralne goste iz sveta prikazati svu lepotu naše moderne tradicije i kulture drugih velikih civilizacija. Čekamo vas od 20 časova u velikoj dvorani, kad krećemo zajedno na Put svile!
Vladimir Bijelić
