ИНТЕРВЈУ
СЛОБОДАН ТРКУЉА И „БАЛКАНОПОЛИС” ВОДЕ НОВИ САД НА „ПУТ СВИЛЕ” 2. ЈУНА НА СПЕНСУ, познати уметник за Дневник открива: „Публика ће чути инструменте које никада није имала прилике да чује уживо”
Певач, композитор и виртуоз, који свира више од 20 различитих инструмената и скоро три деценије влада светском музичком сценом Слободан Тркуља наступиће са „Балканополис”-ом у свом Новом Саду, у великој хали СПЕНС-а, 2. јуна у 20 часова.
Улазнице за концерт симболичног назива „Пут свиле” су у продаји онлајн и на продајним местима „Гигстикс”-а широм Србије, а Слободан Тркуља за „Дневник” открива постоји ли већа доза одговорности када наступају пред „својима”.
– Велика је одговорност али и велика радост што један овако моћан и егзотичан концерт могу да одржим у свом граду. Припремили смо посебан програм и посебан визуелни угођај који ће додатно нагласити културно наслеђе Кине и повести нас на Пут свиле и звуком и сликом. Волим да наступам у Новом Саду јер су у њему људи са којима сам стасавао и као човек и као музичар, који су утицали на мене и обликовали ме као човека. Сада сам у прилици да, уз изузетне музичаре, драге колеге из целог света који долазе у Нови Сад 2. јуна, поведем публику на мистични Пут свиле.
Назив концерта носи јаку симболику. Шта за вас представља „пут свиле” - музички, духовно и културно?
– Пут свиле је синтеза звука, култура и традиција, од града Сијана, древне престонице Кине и почетка Пута свиле, преко Блиског истока, територија Леванта и медитеранског мора, Србије, Балкана па скроз до запада. Он служи и као јасна порука љубави и мира у времену када је читав свет полудео и почео да се дели на једне и друге. Порука да је човек човеку брат, а не вук и да су наше различите културе и традиције део истих цивилизацијских тековина, део једног човечанства. Део једног звука. Тај звук ћете чути 2. Јуна на Спенсу у извођењу „Балканополиса” & пријатеља.
Хоће ли ово бити прилика да пред Новосађанима отпевате и одсвирате неке нове или никада изведене песме?
– Припремили смо музичка изненађења, биће нових, никад изведених песама и неких које дуго нисмо свирали. Биће и нове музике коју ћемо извести на инструментима које сте ретко или никада нисте имали прилику да чујете, попут танг пана, критске лире и лауте, хурди гурдија, кинеског гуџонга, архуа и других. Биће, наравно, и хитова по којима је „Балканополис” познат и енергије коју буди модерна српска традиција коју стварамо. Биће врло узбудљиво вече.
Познато је да волите да на својим концертима угостите извођаче из целог света. Ко ће вам се овога пута придружити на бини?
– Овај пут су то маестрални музичари из Кине, са Крита, Шпаније, Сирије, Србије и Балкана… Из Кине, из града Сијана који је почетак Пута свиле, дом славних теракота ратника, долазе нам две младе уметнице које свирају древни арху, врсту двожичне лире и гуџонг који је из породице харфи, али се свира у хоризонталном положају. Критску лиру са 17 жица свира „вила са Крита” - маестрална Кели Тома, чија музика доноси древни звук Византије, медитерана и мирис таласа топлих мора. Хурди-гурди, егзотични средњевековни инструмент са запада Европе, свира маркантни Шпанац Ефрен Лопез. По изгледу је као пират, никад признати брат Џека Спероуа, а по приступу музици прави трубадур, свира све живо (смех). Одлична комбинација инструмената и људи за врло динамичан и захтеван програм.
Шта после толико година на сцени изнова буди жар и узбуђење пред један велики концерт?
– Радост стварања. Поготову када смо припремили овако посебну музику. На концерту време као да стане и остаје само звук и љубав коју она буди у нама и у људима у публици. Велика је радост и велики благослов свирати музику коју волиш и која те прожима целог. Публика и долази због тог осећаја, наши концерти су првенствено емотивни доживљаји и емотивно путовање. Музика која створи посебан осећај после концерта са којим људи изађу из сале, који остаје још дуго унутар свих нас. Тај осећај је разлог због којег стварам и свирам и разлог због којег људи широм света долазе на наше концерте.
Колико вас је сарадња са светски признатим оркестрима и извођачима из целог света обликовала као уметника и је ли утицала на ваш музички израз?
– Сигурно да јесте. Велики уметници које спомињете су сви до једног приземни и нормални људи. Са славном Шаде сам провео недељу дана делећи студио у Британији. На паузама смо се дружили, ручали заједно и причали о животу, уметности, о музици. Светска звезда, а скромна и изузетно љупког карактера. Мариза исто тако. Нас двоје смо драги пријатељи већ годинама, често се чујемо и дописујемо. Јосипа Лисац, са којом сам певао дует у Холандији, је исто, на моју велику радост, део круга мојих пријатеља уметника. Сви су они утицали и на моје стваралаштво, на моју личност, на однос према животу и музици и дали ми подстрек да наставим да се развијам и откривам свој звук и своју музику.
Недавно сте рекли да сте након првог албума освојили слободу да стварате „неспутано, ново и другачије”. Како данас изгледа та слобода у пракси и имате ли потребу да у тим музичким слободама увек будете другачији?
– Слобода се огледа у томе да неспутано могу да испратим музичку мисао и да кад стварам нисам ограничен жанром него само емоцијом која ме води. Било која боја инструмента, било који звук, све ми је доступно и све је део звука „Балканополиса”. Музика мора да буди оно најлепше у човеку, да га инспирише и покрене, да га ослободи и да пусти сузу ако је негде успут застала. Сваки пут када пишем трудим се да утихнем, да пустим музику да се сама открије и да испратим њен пут до краја са гласом, речима и бојама инструмената које звучна слика тражи. Пут који прођем је увек другачији па тако и свака песма добије свој посебан звук и своју причу.
Моја музика од Рахмањинова до Мајкла Џексона
Како бисте описали свој музички идентитет? Да ли је то више уметнички израз или лична потрага за смирењем и духовним испуњењем?
– Моја звучна лична карта је одраз мог богатог унутрашњег света. У њему су заједно и Рахмањинове симфоније за клавир и Андрићеви „Знакови поред пута”, и „Мали принц” и владика Николај, зрно Достојевског уз гајде и кавале, византијско појање и Софијин свет, свети старци светогорци Пајсије и Порфирије и Херман Хесе и српски фолклор и Мајкл Џексон, Светлана Спајић и многобројни џез и поп музичари, као и моја бескрајна љубав према српској народној поезији и традиционалном звуку. Дуго времена ми је требало да створим звук који осликава сву љубав коју носим, представља мене као личност и истовремено народ и традицију из којих потичем. „Балканополис” је простор у коме живим кроз уметност и музику, он је звук мог унутрашњег света.
Наступали сте у Кини у емисији која је оборила Гинисов рекорд по броју гледалаца. Мислите ли да Србија може да постане снажан културни амбасадор кроз музику, као што је већ препозната кроз спорт на пример?
– Сигуран сам да је поред спорта, музика наш највећи амбасадор, најбољи показатељ ко смо и шта смо као народ. Кроз њу и кроз емоцију која носи, свет упознаје Србију, нас и наше претке, нашу културу, наш културни и национални идентитет. Мој наступ у Кини који спомињете је прегледан 16 милијарди и 216 милиона пута. Осећај ми је био као да је наша традиција освојила златну медаљу на олимпијским играма! Богат смо народ, са богатом традицијом. „Балканополис” ће 2. јуна на Спенсу, уз маестралне госте из света приказати сву лепоту наше модерне традиције и културе других великих цивилизација. Чекамо вас од 20 часова у великој дворани, кад крећемо заједно на Пут свиле!
Владимир Бијелић
