EKSKLUZIVNO: PATRICIO REVE, PRVAK BALETA LONDONSKE KRALJEVSKE OPERE U „Don Kihotu” se vraćam korenima

Nakon nezapamćenih ovacija, kojima ih je u martu publika ispratila nakon premijere „Žizele”, večeras će, na otvaranju nove sezone, nastupiti u glavnim ulogama u Minkusovom baletu „Don Kihot” u koreografiji Đule Harangoza. 

Patricio Reve je rođen u Havani i balet je počeo da uči u Nacionalnoj baletskoj školi Fernanda Alonsa, a sa samo 19 godina postao je prvak Nacionalnog baleta Kube. Godine 2018. odlazi u Australiju, gde postaje član Kvinslend baleta i narednih godina gradi karijeru kroz klasične i savremene produkcije. U Kraljevskom baletu debitovao je 2025. godine u ulozi Romea a taj nastup prethodio je njegovom prelasku u londonski ansambl, kojem se pridružio kao prvak od sezone 2026/27. 

Došli ste sa Kube u Australiju, a zatim u London. Kako je prelazak između te tri sredine promenio način na koji razumete šta sve jedan baletski igrač može da bude? Da li ste ikada imali trenutak kada ste shvatili da se nešto što ste naučili na Kubi potpuno razlikuje od onoga što se od vas očekivalo negde drugde i koji deo vas je, uprkos svemu, ostao potpuno isti?

– Mislim da je to bio trenutak kada sam se suočio sa najvećim izazovom u svojoj karijeri, da li mogu da se kao igrač prilagodim ovom novom načinu kretanja. Te prve godine u Australiji bile su upravo taj trenutak. Mislim da je Australija, u poređenju sa Londonom, na neki način slična, jer sam već u Australiji promenio način na koji igram. Zato mi je bilo lako da se prilagodim Londonu, ali istovremeno su, na primer, baleti Milana ili Aštona za mene izazov, jer nisam imao iskustva sa njima i nisam odrastao izvodeći takve korake. Na neki način, primoran sam da učim nove stvari, ali osećam da sam sada spremniji da se suočim sa takvim izazovima. Ali mislim da jedan deo mene i dalje pripada Kubi i da je to moja suština. Čak i kada se na neko vreme udaljim od toga, uvek imam nekog učitelja ili nekoga ko me podseti: „Nemoj da zaboraviš svoje kubanske korene. Moraš to da pokažeš, jer te upravo to na neki način čini jedinstvenim.“

Da li postoji trenutak u predstavi kada potpuno zaboravite da plešete, kada vam nešto deluje zaista lično?

– Sto posto, i mislim da su to najbolji dani, kada zaboravite. Mislim da to ide i dalje od toga. Čak zaboravite da je publika tu. Zaboravite sve i jednostavno ste potpuno sjedinjeni sa svojom dušom, ili šta god da je to, prilično je oslobađajuće. Ali moram da kažem da se to ne dešava svakog dana. Zato, kada se dogodi, pokušavam da uživam u tome, ali postoje i dani kada ste svesni da je publika tu, kada znate da vas posmatra oko tri hiljade ljudi, a vi se ne osećate najbolje. Ti dani nisu dobri, zato što sam uvek nervozan. Ali čim počnete da plešete, ta nervoza nekako nestane. Zaboravite da ste uopšte bili nervozni.

Ali ima dana kada počnete da igrate, a i dalje ste nervozni, počnete da razmišljate: „Moj profesor gleda“, ili „Upravo sam ovo uradio pogrešno“. Takve stvari mogu da vas poremete. I mislim da je veliki pritisak kada je u publici neko ko zaista razume tehniku i specifičnosti baleta i zna šta se dešava na sceni. Na primer, ako vas gleda neki poznati igrač kome se divite, to je veliki pritisak. Ali da, i sama publika stvara pritisak. Želite da date sve od sebe.

Postoji ogromna razlika između toga da korake izvedete pravilno i toga da navedete publiku da poveruje u lik. Šta se u vama promeni kada prestanete da samo „izvodite“ lik i počnete zaista da ga živite?

– Recimo da je za mene najveći izazov to što sam pomalo perfekcionista. Dok vežbamo u sali, gledate svaki pojedinačni detalj i želite da sve bude izuzetno. Ali u jednom trenutku, a naročito kada izađete na scenu, morate sve to da ostavite po strani. Umesto da brinete o tome da budete savršeni, morate da razmišljate o tome da budete tu, prisutni i da uživate. Jer, bez obzira na to da li je u pitanju srećna ili tužna uloga, ako uživate u onome što radite, to se na neki način povezuje sa ljudima i vi se osećate bolje, a na kraju sve funkcioniše bolje nego kada pokušavate da budete savršeni. Kada pokušavate da budete savršeni, samo postanete napeti i stvari ne teku toliko prirodno.

Ali mislim da je sa „Don Kihotom” to posebno izraženo. To je balet koji je karakterističan za kubanske igrače. Još odmalena ga igramo. Tako da je to na neki način način kretanja, odnosno način na koji osećate muziku i partnera, a pre nego što ga zaigram, jednostavno se usredsredim na odnos sa partnerkom, što mi omogućava da uđem u lik. Kod drugih baleta bih više istraživao i upravo mi je to davalo više samopouzdanja u liku. Kod ovog baleta, mislim da samo moram da se vratim korenima.

Don Kihot veliki deo svog života vidi svet drugačije od svih ljudi oko sebe. Mislite li da igrač mora da ima bar malo njega u sebi da bi izneo ulogu Basila?

– Mislim da je, konkretno kada je Basil u pitanju, on mlada osoba koja očigledno ima odnos sa tom devojkom, flertuju, igraju se, mladi su i pomalo nestašni, a istovremeno avanturistički nastrojeni. Tako da je kod ovog lika jednostavno potrebno biti svoj. Nekada ću ga igrati na jedan način, nekada na drugi. Premda mislim da je bolje jednostavno živeti u trenutku i pustiti da stvari prirodno dođu. Takođe, toliko je igrača izvelo ovaj balet na neverovatne načine da postoji ogroman broj ideja. Ali mislim da u jednom trenutku, iako smo sve to proučavali, moramo da pustimo to i vidimo šta naše telo prirodno želi da kaže. I odatle možete da uzmete nešto ili odlučite da nešto više nećete raditi. Ali u jednom trenutku ta stvar jednostavno mora da dođe. Morate da pređete iz jedne uloge u drugu na drugačiji način.

Ali mislim da me je „Romeo i Julija” najviše promenio. Iako je to klasičan balet, nije konvencionalni i svaki pojedinačni korak, svaki partnerski pokret, deluje kao pravi razgovor. Znam da u klasičnom, čistom klasičnom baletu imamo poze i određene forme, dok ovde imate osećaj da više glumite nego što plešete, iako ples i gluma idu ruku pod ruku, ali ovde su još više sjedinjeni. Zaista je izazovno pokušati da spojite te dve stvari. Zaista je zahtevno, jer je u pitanju specifičan stil i zaista morate da ga proučite kako bi postao deo vas. Ne možete da se pretvarate, mora da postane stvaran.

Posle svih ovih godina, budući da plešete od svoje devete, kada biste mogli da se vratite i razgovarate sa tim Patricijem, šta mislite da bi ga najviše iznenadilo kod osobe i igrača kakav ste danas postali?

– Ima mnogo stvari na koje bi bio ponosan, ali dok sam odrastao, svi moji prijatelji iz razreda i ja divili smo se Karlosu Kosti, koji je bio deo Kraljevskog baleta. Za nas je to bila kompanija iz snova. Tako da je za mene to što sam sada deo te kompanije nešto za šta nisam mislio da je moguće, a ipak se dogodilo. I sve se dogodilo zaista brzo, iako je već prošla godina dana otkako sam prvi put nastupio sa njima. Mislim da sam tokom cele ove godine imao osećaj kao da sam na probi. I to da brzo se vraćam mislima svojoj mami, a to mi daje dodatnu energiju da nastavim dalje.

Balet se često predstavlja kao nešto neverovatno lepo, ali fizička stvarnost je brutalna. Da li je ikada postojao trenutak kada vam je telo govorilo nešto što vaša ambicija nije želela da čuje?

– Da, definitivno. Mislim da su to možda jedini trenuci u mojoj karijeri kada imate povredu i kažete: „Nije me briga. Svejedno ću odigrati predstavu.“ I tada rizikujete godine koje su pred vama. Ali čak i kada nije tako ekstremno, tu je svakodnevno zagrevanje. Probudite se ujutru i nekih dana jednostavno pomislite: „Ne želim ovo da radim.“ I tada morate da razgovarate sami sa sobom i kažete: „Znam da, ako odem, prođem kroz taj teži deo zagrevanja i napravim prvi korak, uživaću.“ I to se uvek dogodi. Tako se samo podsetite da zapravo volite to što radite i da, kada jednom pređete preko onog dela kada morate da ustanete iz kreveta i počnete sa zagrevanjem, uživate. I sve je to stvar mentalnog sklopa, jer ne želite baš svakog dana da pokrećete svoje telo i izlažete ga bolu, jer sve što radimo zahteva bol i morate to da prihvatite. Ako se desi da kažem: „U redu, sutra, odnosno danas, neću ići i odmoriću se jer moram da odmorim“, na kraju dana imam osećaj da nešto nije u redu sa mnom. Ne osećam se dobro kada mi je telo čudno i kada mi raspoloženje nije kako treba. Tako da je to zapravo dobro za mene.

Vraćate se u Novi Sad, ali se ne vraćate kao ista osoba. Šta mislite da će ovaj grad sada prepoznati u vama, a što prvi put nije mogao?

– Zaista sam srećan što sam se vratio. Lepo je doći drugi put, jer vam je mesto već poznato. Vidite poznata lica i zaista se radujem što sam ovde i što mogu da stvaram nove uspomene. Ovoga puta je drugačije nego prvi put, jer prvi put ne znate šta da očekujete. Pomalo ste stidljivi i nervozni. Ali sada poznajete mesto, znate kako stvari funkcionišu i znate da su svi veoma prijatni i otvoreni. Tako da je sada čak i bolje nego prvi put. Nadam se da će predstava biti bolja, ali to je uvek predstava uživo. Nikada ne znate šta može da se dogodi.