ЕКСКЛУЗИВНО: ПАТРИЦИО РЕВЕ, ПРВАК БАЛЕТА ЛОНДОНСКЕ КРАЉЕВСКЕ ОПЕРЕ У „Дон Кихоту” се враћам коренима

Након незапамћених овација, којима их је у марту публика испратила након премијере „Жизеле”, вечерас ће, на отварању нове сезоне, наступити у главним улогама у Минкусовом балету „Дон Кихот” у кореографији Ђуле Харангоза. 

Патрицио Реве је рођен у Хавани и балет је почео да учи у Националној балетској школи Фернанда Алонса, а са само 19 година постао је првак Националног балета Кубе. Године 2018. одлази у Аустралију, где постаје члан Квинсленд балета и наредних година гради каријеру кроз класичне и савремене продукције. У Краљевском балету дебитовао је 2025. године у улози Ромеа а тај наступ претходио је његовом преласку у лондонски ансамбл, којем се придружио као првак од сезоне 2026/27. 

Дошли сте са Кубе у Аустралију, а затим у Лондон. Како је прелазак између те три средине променио начин на који разумете шта све један балетски играч може да буде? Да ли сте икада имали тренутак када сте схватили да се нешто што сте научили на Куби потпуно разликује од онога што се од вас очекивало негде другде и који део вас је, упркос свему, остао потпуно исти?

– Мислим да је то био тренутак када сам се суочио са највећим изазовом у својој каријери, да ли могу да се као играч прилагодим овом новом начину кретања. Те прве године у Аустралији биле су управо тај тренутак. Мислим да је Аустралија, у поређењу са Лондоном, на неки начин слична, јер сам већ у Аустралији променио начин на који играм. Зато ми је било лако да се прилагодим Лондону, али истовремено су, на пример, балети Милана или Аштона за мене изазов, јер нисам имао искуства са њима и нисам одрастао изводећи такве кораке. На неки начин, приморан сам да учим нове ствари, али осећам да сам сада спремнији да се суочим са таквим изазовима. Али мислим да један део мене и даље припада Куби и да је то моја суштина. Чак и када се на неко време удаљим од тога, увек имам неког учитеља или некога ко ме подсети: „Немој да заборавиш своје кубанске корене. Мораш то да покажеш, јер те управо то на неки начин чини јединственим.“

Да ли постоји тренутак у представи када потпуно заборавите да плешете, када вам нешто делује заиста лично?

– Сто посто, и мислим да су то најбољи дани, када заборавите. Мислим да то иде и даље од тога. Чак заборавите да је публика ту. Заборавите све и једноставно сте потпуно сједињени са својом душом, или шта год да је то, прилично је ослобађајуће. Али морам да кажем да се то не дешава сваког дана. Зато, када се догоди, покушавам да уживам у томе, али постоје и дани када сте свесни да је публика ту, када знате да вас посматра око три хиљаде људи, а ви се не осећате најбоље. Ти дани нису добри, зато што сам увек нервозан. Али чим почнете да плешете, та нервоза некако нестане. Заборавите да сте уопште били нервозни.

Али има дана када почнете да играте, а и даље сте нервозни, почнете да размишљате: „Мој професор гледа“, или „Управо сам ово урадио погрешно“. Такве ствари могу да вас поремете. И мислим да је велики притисак када је у публици неко ко заиста разуме технику и специфичности балета и зна шта се дешава на сцени. На пример, ако вас гледа неки познати играч коме се дивите, то је велики притисак. Али да, и сама публика ствара притисак. Желите да дате све од себе.

Постоји огромна разлика између тога да кораке изведете правилно и тога да наведете публику да поверује у лик. Шта се у вама промени када престанете да само „изводите“ лик и почнете заиста да га живите?

– Рецимо да је за мене највећи изазов то што сам помало перфекциониста. Док вежбамо у сали, гледате сваки појединачни детаљ и желите да све буде изузетно. Али у једном тренутку, а нарочито када изађете на сцену, морате све то да оставите по страни. Уместо да бринете о томе да будете савршени, морате да размишљате о томе да будете ту, присутни и да уживате. Јер, без обзира на то да ли је у питању срећна или тужна улога, ако уживате у ономе што радите, то се на неки начин повезује са људима и ви се осећате боље, а на крају све функционише боље него када покушавате да будете савршени. Када покушавате да будете савршени, само постанете напети и ствари не теку толико природно.

Али мислим да је са „Дон Кихотом” то посебно изражено. То је балет који је карактеристичан за кубанске играче. Још одмалена га играмо. Тако да је то на неки начин начин кретања, односно начин на који осећате музику и партнера, а пре него што га заиграм, једноставно се усредсредим на однос са партнерком, што ми омогућава да уђем у лик. Код других балета бих више истраживао и управо ми је то давало више самопоуздања у лику. Код овог балета, мислим да само морам да се вратим коренима.

Дон Кихот велики део свог живота види свет другачије од свих људи око себе. Мислите ли да играч мора да има бар мало њега у себи да би изнео улогу Басила?

– Мислим да је, конкретно када је Басил у питању, он млада особа која очигледно има однос са том девојком, флертују, играју се, млади су и помало несташни, а истовремено авантуристички настројени. Тако да је код овог лика једноставно потребно бити свој. Некада ћу га играти на један начин, некада на други. Премда мислим да је боље једноставно живети у тренутку и пустити да ствари природно дођу. Такође, толико је играча извело овај балет на невероватне начине да постоји огроман број идеја. Али мислим да у једном тренутку, иако смо све то проучавали, морамо да пустимо то и видимо шта наше тело природно жели да каже. И одатле можете да узмете нешто или одлучите да нешто више нећете радити. Али у једном тренутку та ствар једноставно мора да дође. Морате да пређете из једне улоге у другу на другачији начин.

Али мислим да ме је „Ромео и Јулија” највише променио. Иако је то класичан балет, није конвенционални и сваки појединачни корак, сваки партнерски покрет, делује као прави разговор. Знам да у класичном, чистом класичном балету имамо позе и одређене форме, док овде имате осећај да више глумите него што плешете, иако плес и глума иду руку под руку, али овде су још више сједињени. Заиста је изазовно покушати да спојите те две ствари. Заиста је захтевно, јер је у питању специфичан стил и заиста морате да га проучите како би постао део вас. Не можете да се претварате, мора да постане стваран.

После свих ових година, будући да плешете од своје девете, када бисте могли да се вратите и разговарате са тим Патрицијем, шта мислите да би га највише изненадило код особе и играча какав сте данас постали?

– Има много ствари на које би био поносан, али док сам одрастао, сви моји пријатељи из разреда и ја дивили смо се Карлосу Кости, који је био део Краљевског балета. За нас је то била компанија из снова. Тако да је за мене то што сам сада део те компаније нешто за шта нисам мислио да је могуће, а ипак се догодило. И све се догодило заиста брзо, иако је већ прошла година дана откако сам први пут наступио са њима. Мислим да сам током целе ове године имао осећај као да сам на проби. И то да брзо се враћам мислима својој мами, а то ми даје додатну енергију да наставим даље.

Балет се често представља као нешто невероватно лепо, али физичка стварност је брутална. Да ли је икада постојао тренутак када вам је тело говорило нешто што ваша амбиција није желела да чује?

– Да, дефинитивно. Мислим да су то можда једини тренуци у мојој каријери када имате повреду и кажете: „Није ме брига. Свеједно ћу одиграти представу.“ И тада ризикујете године које су пред вама. Али чак и када није тако екстремно, ту је свакодневно загревање. Пробудите се ујутру и неких дана једноставно помислите: „Не желим ово да радим.“ И тада морате да разговарате сами са собом и кажете: „Знам да, ако одем, прођем кроз тај тежи део загревања и направим први корак, уживаћу.“ И то се увек догоди. Тако се само подсетите да заправо волите то што радите и да, када једном пређете преко оног дела када морате да устанете из кревета и почнете са загревањем, уживате. И све је то ствар менталног склопа, јер не желите баш сваког дана да покрећете своје тело и излажете га болу, јер све што радимо захтева бол и морате то да прихватите. Ако се деси да кажем: „У реду, сутра, односно данас, нећу ићи и одморићу се јер морам да одморим“, на крају дана имам осећај да нешто није у реду са мном. Не осећам се добро када ми је тело чудно и када ми расположење није како треба. Тако да је то заправо добро за мене.

Враћате се у Нови Сад, али се не враћате као иста особа. Шта мислите да ће овај град сада препознати у вама, а што први пут није могао?

– Заиста сам срећан што сам се вратио. Лепо је доћи други пут, јер вам је место већ познато. Видите позната лица и заиста се радујем што сам овде и што могу да стварам нове успомене. Овога пута је другачије него први пут, јер први пут не знате шта да очекујете. Помало сте стидљиви и нервозни. Али сада познајете место, знате како ствари функционишу и знате да су сви веома пријатни и отворени. Тако да је сада чак и боље него први пут. Надам се да ће представа бити боља, али то је увек представа уживо. Никада не знате шта може да се догоди.