JUBILARNO 70. STERIJINO POZORJE U EMOTIVNOJ ZAVRŠNICI Reflektor na svima nama

Predstava ”Drvene ptice” Lidije Deduš, u režiji Ivana Plazibata (Hrvatsko narodno kazalište Varaždin/ Zagreb) jedna je od onih u kojima sve možete predvideti, osim posledica po vaš emocionalni status nakon nje. Predvidljiv je tekst - mlada devojka iz malog grada, tačnije sela, želi u veliki; radi u fabrici; porodica joj je okrutna; seljani pravi seljaci; obrasci uhodani: udaj se, pa onda živi (ako možeš); udvarači - ne zna se ko je gori; i tako dalje. Predvidljiva je i scenografija (Zdravka Ivandija Kirigin): ilustrativni prostor sela zamračen, zamalčen, sa raspećem u centru i niz uređenih prostora koje predstavljaju domove stanovnika, ali i kafanu na proscenijumu. Režija - takođe deluje da je dosta lenja - likovi paradiraju, ulaze čas sa leve, čas sa desne strane; kad se završi jedna scena počne muzika, pa onda dođe druga scena; reflektori se pale i gase spram prostora na kojem se odvija igra. Gluma - predvidljiva: realistička.

Prvi mi prigvlači pažnju kostim (Petra Pavičić): izuzetno promišljeni odevni predmeti, kao da su pronađeni na tavanima, a ne sekend hend šopovima. Odlično opisuju godine - vreme radnje - osamdesete prošlog veka. Super se uklapaju čak i u narečje - jedna od ”zaboravljenih” varijacija srpskohrvatskog jezika. Muzika urnebesna, što po izboru, što u komponovanim tonovima (Hrvoje Nikšić) - vredno opaske lokalne konobarice (Hana Hegedušić): ”Nije vam ovo Evrovizija!” Ipak, centralnu figuru koja do kraja postaje sve neodoljivija, pa i tragičnija, predstavlja sedamnaestogodišnja Nadica, koju Klara Fiolić igra igra kao sitnu, krhku devojku širokog zamaha u ramenima kada hoda, i drugim gestovima koji joj daju gotovo izgled dečaka, što se od nje na neki način u surovštini, da prostite, vukojebine, i zahteva. Ona glavu ne poginje ni kada je otac obara, ni kada je momci saleću i ne da se ni na poslu, iako je slama gazda i njegova politika učinka. Nadica nikada neće postati nada, a umreće poslednjeg dana, kao da nije ni postajala, ali baš u trenutku kada, siguran sam, svi u publici zavole njen topli, promukli glas i pesmu o čežnji za ljubavlju, kao da je njihova vlastita. U tom trenutku, i prvi put do sada, u pravom smislu te reči, na 70. Sterijinom pozorju dogodila se svojevrsna katarza. Trenutak kada nije više važno koju će ocenu dati publika, a kakvo će biti mišenje kritičara. Predstava ”Drvene ptice” (naravno, one koje nikada ne polete) izazvala je burna osećanja. 

I baš kao što svako dobro umetničko delo radi sa vama, neprimetno i sasvim nenametljivo počne da vas prati dok ne shvatite da je svaki onaj predvidljivi postupak zapravo imao mnogo dublja utemeljenja u nečemu što je vrlo životno kad je iskreno i sa mnogo ljubavi ispričano. A pozorište, i to smo se do sada na Pozorju uverili više puta, čak i kad je likovno, kad je fizičko, i koliko god intelektualnih termina koristili da ga opišemo, uvek je u osnovi jedna mnogo važna i veoma lepa priča. Baš kao što je to priča o šibanju vola do smrti u ”Boju na požiralniku” i operaciji prepona jednog fudbalera u ”Jeziku kopačke”.