ЈУБИЛАРНО 70. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈE У ЕМОТИВНОЈ ЗАВРШНИЦИ Рефлектор на свима нама
И таман кад се после ”Боја на пожиралнику” према новели Прежихова Воранца, у режији Јернеја Лоренција (Прешерново гледалишче Крањ/ Местно гледалишче Птуј, Словенија) и ”Језика копачке” Ивана Ергића и Филипа Грујића, у режији Борута Шепаровића (Загребачко казалиште младих) могло помислити - па, добро је ово Позорје - ето ти одједном нових узбуђења.
Представа ”Дрвене птице” Лидије Дедуш, у режији Ивана Плазибата (Хрватско народно казалиште Вараждин/ Загреб) једна је од оних у којима све можете предвидети, осим последица по ваш емоционални статус након ње. Предвидљив је текст - млада девојка из малог града, тачније села, жели у велики; ради у фабрици; породица јој је окрутна; сељани прави сељаци; обрасци уходани: удај се, па онда живи (ако можеш); удварачи - не зна се ко је гори; и тако даље. Предвидљива је и сценографија (Здравка Ивандија Киригин): илустративни простор села замрачен, замалчен, са распећем у центру и низ уређених простора које представљају домове становника, али и кафану на просценијуму. Режија - такође делује да је доста лења - ликови парадирају, улазе час са леве, час са десне стране; кад се заврши једна сцена почне музика, па онда дође друга сцена; рефлектори се пале и гасе спрам простора на којем се одвија игра. Глума - предвидљива: реалистичка.
Први ми пригвлачи пажњу костим (Петра Павичић): изузетно промишљени одевни предмети, као да су пронађени на таванима, а не секенд хенд шоповима. Одлично описују године - време радње - осамдесете прошлог века. Супер се уклапају чак и у наречје - једна од ”заборављених” варијација српскохрватског језика. Музика урнебесна, што по избору, што у компонованим тоновима (Хрвоје Никшић) - вредно опаске локалне конобарице (Хана Хегедушић): ”Није вам ово Евровизија!” Ипак, централну фигуру која до краја постаје све неодољивија, па и трагичнија, представља седамнаестогодишња Надица, коју Клара Фиолић игра игра као ситну, крхку девојку широког замаха у раменима када хода, и другим гестовима који јој дају готово изглед дечака, што се од ње на неки начин у суровштини, да простите, вукојебине, и захтева. Она главу не погиње ни када је отац обара, ни када је момци салећу и не да се ни на послу, иако је слама газда и његова политика учинка. Надица никада неће постати нада, а умреће последњег дана, као да није ни постајала, али баш у тренутку када, сигуран сам, сви у публици заволе њен топли, промукли глас и песму о чежњи за љубављу, као да је њихова властита. У том тренутку, и први пут до сада, у правом смислу те речи, на 70. Стеријином позорју догодила се својеврсна катарза. Тренутак када није више важно коју ће оцену дати публика, а какво ће бити мишење критичара. Представа ”Дрвене птице” (наравно, оне које никада не полете) изазвала је бурна осећања.
Уручење награда најбољима
Јубиларно 70. Стеријино позорје затвара се вечерас у 20 часова на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта проглађењем победника и уручењем награда. Њима у част, након тога следи програм „Епилог у ритму“ (Вече филмске музике и севдаха). Од 26. маја до 2. јуна на овогодишњем фестивалу смо гледали девет представа у такмичарској селекцији и три у међународним „Круговима“. О наградама је овог пута одлучивао жири у којем су Вања Ејдус, глумица, Дражен Ференчина, редитељ и управник Градског драмског казалишта „Гавела“ у Загребу, Федор Шили, драматург, Петар Грујичић, драматург и сценариста и Ђорђе Косић, драматург.
Н. П-ј.
И баш као што свако добро уметничко дело ради са вама, неприметно и сасвим ненаметљиво почне да вас прати док не схватите да је сваки онај предвидљиви поступак заправо имао много дубља утемељења у нечему што је врло животно кад је искрено и са много љубави испричано. А позориште, и то смо се до сада на Позорју уверили више пута, чак и кад је ликовно, кад је физичко, и колико год интелектуалних термина користили да га опишемо, увек је у основи једна много важна и веома лепа прича. Баш као што је то прича о шибању вола до смрти у ”Боју на пожиралнику” и операцији препона једног фудбалера у ”Језику копачке”.