REMEK-DELO SRPSKE UMETNOSTI ČEKA RESTAURACIJU U DEPOU POKRAJINSKOG ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE Prvi vek Predićeve „Tajne večere”

Poznanstvo dve tako osobene javne ličnosti počelo je u poslednjoj deceniji 19. veka, u vreme kada je Predih bio angažovan na oslikavanju Crkve Svetog velikomučenika Georgija u Starom Bečeju (1889—1893). Vrlo brzo je to poznanstvo preraclo u iskreno prijateljstvo, i ono će samo biti fundirano graditeljskim poduhvatima i umetničkim delima. A pre svega grobnom kapelom posvećenom porodičnom zaštitniku Svetom Đorđu, koju je će Bogdan podići na svom starobečejskom imanju, danas znanom kao Fantast, a u čiju će gradnju, te ukrašavanje i opremanje, Predić biti uključen od samog početka. 

Sa podizanjem kapele počelo se 1920. godine pri čemu je Predić, kako piše istoričarka umetnosti dr Snežana Mišić, u dogovoru sa Bogdanom Dunđerskim i bečejskim protom Jovanom Stepanovim napravio skice za njenu unutrašnju dekoraciju, a izradio je i dva nacrta i dve skice budućeg ikonostasa kojima je utvrđen njegov izgled, veličina i raspored ikona. Prema prvobitnom planu, umetnik je raspored „udesio tako”  da ukupno budu „23  slike, i to sve pojedine figure, izuzevši Tajnu večeru i Skidanje s krsta”, pri čemu bi ova potonja kompozicija zauzela mesto u sredini ispod krsta, dok bi „Tajna večera” došla ispod nje, više carskih dveri.

Trebalo je da ikonstas bude postavljen u kapelu u proleće 1921, nakon čega bi Predić počeo sa slikanjem ikona. Nažalost, pripremni radovi su trajali mnogo duže od predviđenog, tako da je umetnik prionuo na posao tek 1924. On je u međuvremenu odstupio od inicijalne ideje, te je odlučio da poziciju više carskih dveri zauzme slika „Molitva u vrtu Getsimanskom”, dok je „Tajna večera”  premeštena nad ulazna vrata kapele, u lunetu sa unutrašnje strane, i nju će, potpuno prilagođenu tom prostoru, Predić naslikati 1925.   

Ravno vek kasnije ova impozantna „Tajna večera” zauzela je centralno mesto u deopu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, gde čeka da se steknu uslovi za njenu potpunu konzervaciju i restauraciju. U Petrovaradin je preneta kako bi se zaštitila tokom nedavno preduzetih građevinsko-arhitektonskih radova na eneterijeru kapele, a potom je Zavod finansirao i ispitivanje materijala, koje je uradio tim Laboratorije za ispitivanje materijala u kulturnom nasleđu (HeritageLab), Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. U sledećem koraku su primenjene imaging tehnike koje su obuhvatile snimanja u vidljivom (VIS) ultraljubičastom (UVF) i infracrvenom (IRR) spektru, kao i u intenzivnom bočnom svetlu, kako bi se dobila što potpunija informacija o stanju slike.

– U ovom trenutku jedino što smo mogli da preduzmemo bila je urgentna sanacija slike. Najpre je urađeno  sanitarno čišćenje, jer je bilo raznog depozita, počev od atmosferskog taloga do paučine, produkata insekata i razne druge prljavštine. To je sve uklonjeno i nakon toga je preduzeta dezinfekcija materijala, i kako bi se konzervatori zaštitili, ali i da bi se stopirale bilo kakve dalje aktivnosti mikroorganizama – pojašnjava nam konzervator-savetnik Olivera Brdarić, načelnik sektora za konzervaciju dela likovne i primenjene umetnosti u Zavodu. – U sledećem koraku počela je fizička sanacija donje zone slike, desno uz ivicu pregiba, koja je bila najoštećenija. Voda koja je curila u kapelu slivala se upravo preko ovog dela, tako da je na tom mestu platno istrulilo,  a vlaga i buđ su dobrano degradirali i drveni ram. 

Nakon što je urađena konsolidacija trulih delova, odnosno pošto su oni sanirani i stabilizovani, stvoreni su uslovi da se, uz pomoć novog lanenog platna i tzv. krepelin svile (koja pruža dodatnu potporu i zaštitu degradiranom autorskom platnu), obezbedi reverzibilnost celog procesa i posebnim postupkom nadomesti ono što trajno oštećeno. 

– Na kraju je urađena preventivna zaštita slikanog sloja, sa fokusom na potencijalno ugrožene zone – pojašnjava Olivera Brdarić. – Inače, prema izveštaju laboratorije Tehnološkog fakulteta, zanimljivo da je u svim snimljenim tačkama identifikovano prisustvo zlata, što ukazuje na to da je zlatom izvedeno celo platno, pa da se na tom sloju slikalo, dok je, recimo, olovno bela bila upotrebljena u pripremi podloge. To su samo neki od detalja. U svakom slučaju, tek sledi izrada detaljnog projekta konzervacije i restauracije slike.

Međutim, realizacija tog projekta, odnosno strukturalna konzervacija i restauracija „Tajne večere”, moraće da sačeka pravosnažnu odluku o vraćanju Zadužbini Bogdana Dunđerskog, kojom upravlja Matica srpska, i kapele, kao i dvorca sa pripadajućim kompleksom, dakle parkom koji ga okružuje, ergelom, te delom imanja. Podsetimo, Agencija za restituciju u septembru prošle godine je tu imovinu konačno, posle višegodišnje pravne bitke, vratila Zadužbini, ali je sprovođenje tog rešenja stopirano žalbama, tako da je posed formalno i dalje pod ingerencijom republičke Direkcije za imovinu. 

Drugim rečima, dok god je kapela, a s njom i Predićeva „Tajna večera”, u pravnom vakuumu, teško će se naći novac neophodan za njenu temeljnu obnovu. A pogotovo nije moguće doneti stratešku odluku – kojoj se sigurno ne bi protivili ni Dunđerski ni Predić – da ovo istinsko remek-delo srpske umetnosti nastavi svoj život u stalnoj postavci galerije kuće koju su obojica neizmerno voleli i poštovali, njihove Matice srpske, gde bi bilo sačuvano za buduća pokolenja, a i mogle bi da ga vide hiljade i hiljade ljubitelja umetnosti.