РЕМЕК-ДЕЛО СРПСКЕ УМЕТНОСТИ ЧЕКА РЕСТАУРАЦИЈУ У ДЕПОУ ПОКРАЈИНСКОГ ЗАВОДА ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ Први век Предићеве „Тајне вечере”

Познанство две тако особене јавне личности почело је у последњој деценији 19. века, у време када је Предиh био ангажован на осликавању Цркве Светог великомученика Георгија у Старом Бечеју (1889—1893). Врло брзо је то познанство прераcлo у искрено пријатељство, и оно ће само бити фундирано градитељским подухватима и уметничким делима. А пре свега гробном капелом посвећеном породичном заштитнику Светом Ђорђу, коју је ће Богдан подићи на свом старобечејском имању, данас знаном као Фантаст, а у чију ће градњу, те украшавање и опремање, Предић бити укључен од самог почетка. 

Са подизањем капеле почело се 1920. године при чему је Предић, како пише историчарка уметности др Снежана Мишић, у договору са Богданом Дунђерским и бечејским протом Јованом Степановим направио скице за њену унутрашњу декорацију, а израдио је и два нацрта и две скице будућег иконостаса којима је утврђен његов изглед, величина и распоред икона. Према првобитном плану, уметник је распоред „удесио тако”  да укупно буду „23  слике, и то све поједине фигуре, изузевши Тајну вечеру и Скидање с крста”, при чему би ова потоња композиција заузела место у средини испод крста, док би „Тајна вечера” дошла испод ње, више царских двери.

Требало је да иконстас буде постављен у капелу у пролеће 1921, након чега би Предић почео са сликањем икона. Нажалост, припремни радови су трајали много дуже од предвиђеног, тако да је уметник прионуо на посао тек 1924. Он је у међувремену одступио од иницијалне идеје, те је одлучио да позицију више царских двери заузме слика „Молитва у врту Гетсиманском”, док је „Тајна вечера”  премештена над улазна врата капеле, у лунету са унутрашње стране, и њу ће, потпуно прилагођену том простору, Предић насликати 1925.   

Равно век касније ова импозантна „Тајна вечера” заузела је централно место у деопу Покрајинског завода за заштиту споменика културе, где чека да се стекну услови за њену потпуну конзервацију и рестаурацију. У Петроварадин је пренета како би се заштитила током недавно предузетих грађевинско-архитектонских радова на енетеријеру капеле, а потом је Завод финансирао и испитивање материјала, које је урадио тим Лабораторије за испитивање материјала у културном наслеђу (HeritageLab), Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду. У следећем кораку су примењене imaging технике које су обухватиле снимања у видљивом (VIS) ултраљубичастом (UVF) i инфрацрвеном (IRR) спектру, као и у интензивном бочном светлу, како би се добила што потпунија информација о стању слике.

– У овом тренутку једино што смо могли да предузмемо била је ургентна санација слике. Најпре је урађено  санитарно чишћење, јер је било разног депозита, почев од атмосферског талога до паучине, продуката инсеката и разне друге прљавштине. То је све уклоњено и након тога је предузета дезинфекција материјала, и како би се конзерватори заштитили, али и да би се стопирале било какве даље активности микроорганизама – појашњава нам конзерватор-саветник Оливера Брдарић, начелник сектора за конзервацију дела ликовне и примењене уметности у Заводу. – У следећем кораку почела је физичка санација доње зоне слике, десно уз ивицу прегиба, која је била најоштећенија. Вода која је цурила у капелу сливала се управо преко овог дела, тако да је на том месту платно иструлило,  а влага и буђ су добрано деградирали и дрвени рам. 

Након што је урађена консолидација трулих делова, односно пошто су они санирани и стабилизовани, створени су услови да се, уз помоћ новог ланеног платна и тзв. крепелин свиле (која пружа додатну потпору и заштиту деградираном ауторском платну), обезбеди реверзибилност целог процеса и посебним поступком надомести оно што трајно оштећено. 

– На крају је урађена превентивна заштита сликаног слоја, са фокусом на потенцијално угрожене зоне – појашњава Оливера Брдарић. – Иначе, према извештају лабораторије Технолошког факултета, занимљиво да је у свим снимљеним тачкама идентификовано присуство злата, што указује на то да је златом изведено цело платно, па да се на том слоју сликало, док је, рецимо, оловно бела била употребљена у припреми подлоге. То су само неки од детаља. У сваком случају, тек следи израда детаљног пројекта конзервације и рестаурације слике.

Међутим, реализација тог пројекта, односно структурална конзервација и рестаурација „Тајне вечере”, мораће да сачека правоснажну одлуку о враћању Задужбини Богдана Дунђерског, којом управља Матица српска, и капеле, као и дворца са припадајућим комплексом, дакле парком који га окружује, ергелом, те делом имања. Подсетимо, Агенција за реституцију у септембру прошле године је ту имовину коначно, после вишегодишње правне битке, вратила Задужбини, али је спровођење тог решења стопирано жалбама, тако да је посед формално и даље под ингеренцијом републичке Дирекције за имовину. 

Другим речима, док год је капела, а с њом и Предићева „Тајна вечера”, у правном вакууму, тешко ће се наћи новац неопходан за њену темељну обнову. А поготово није могуће донети стратешку одлуку – којој се сигурно не би противили ни Дунђерски ни Предић – да ово истинско ремек-дело српске уметности настави свој живот у сталној поставци галерије куће коју су обојица неизмерно волели и поштовали, њихове Матице српске, где би било сачувано за будућа поколења, а и могле би да га виде хиљаде и хиљаде љубитеља уметности.