Saša Radojević, autor monografske studije „Srpski film: šezdesete”: Velika senka crnog talasa natkrila mnoge dobre filmove

Međutim, scenarista, reditelj povremeni glumac i filmski kritičar Saša Radojević u monografskoj studiji „Srpski film: Šezedesete” vraća nas u vreme i drugih odličnih, ali nažalost pomalo zaboravljenih, pa i potisnutih ostvarenja sedme umetnosti iz tog perioda.

Za šezdesete se često govori kao o najuzbudljivijem periodu srpske kinematografije?

– Posle detaljnijeg uvida u našu kinematografiju tog perioda, rekao bih da takvo mišljenje zaista ima utemeljenje. To je decenija koja je iznedrila ključni trend u srpskoj kinematografiji – crni talas. Crni talas je velika i blistava tačka naše kinematografije, bez obzira na sve mistifikacije, glorifikovanja i osporavanja kojima je bio izložen. Nisu u pitanju samo ideološka osporavanja iz vremena kada su ti filmovi nastajali. I danas postoji tendencija preispitivanja koja nastoji da pokaže da crni talas nije bio dobar za ovdašnju kinematografiju, premda su razlozi za to sasvim drugačiji od ideološke kritike s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. Crni talas je, dakle, živ i danas, kao što je bio živ i tokom svih decenija koje su usledile – bilo kroz kanonizovanje pojedinih autora, bilo kroz njihovo osporavanje. No, jedan od važnih ciljeva u radu na knjizi bio mi je upravo da napravim inventar svega što se dešavalo u toj deceniji. U tom smislu, crni talas je samo jedan od segmenata. Nisam želeo da zbog njegove upečatljivosti potisnem sve ostalo, niti da njegov značaj umanjim kako bih uzdigao neki drugi trend. On zaista ima izuzetno mesto, ali postoji i veliki broj drugih činjenica važnih za razumevanje šezdesetih.

Šta se, osim crnog talasa, pokazalo važnim za razumevanje te decenije?

– Posebno su me zainteresovale velike promene u produkcionim okolnostima. Na samom početku šezdesetih, zahvaljujući zapaženom prisustvu Kino-kluba Beograd u javnosti, njegovi članovi snimali su eksperimentalne filmove koji su bili dobro prihvaćeni. Iz toga je proistekla mogućnost da se već početkom decenije konstituiše modernistički filmski talas. Pre svega mislim na omnibuse „Kapi, vode, ratnici” i „Grad”, kao i na filmove Kokana Rakonjca. Oni su otvorili potpuno novi pravac iz kojeg je kasnije izrastao crni talas. Važno je, međutim, naglasiti da je najpre došlo do modernističkog preokreta, a tek potom do pojave crnog talasa.

Početak šezdesetih doneo je i drugi važan tok, takođe uslovljen novim produkcionim okolnostima: prepoznato je da mogu da se snimaju i populistički filmovi. U tom ptalasu nastalo je nekoliko veoma uspeš- nih filmova između 1960. i 1963. godine: „Zajednički stan” Marjana Vajde, „Bolje je umeti” Vojislava Nanovića i „Ljubav i moda” Ljubomira Radičevića. Pokazalo se, dakle, da filmovi mogu biti izuzetno privlačni širokoj bioskopskoj publici, a da istovremeno proističu iz uspeha koji su određeni sadržaji već imali u drugim medijima. „Zajednički stan” je, recimo, nastao prema uspešnoj pozorišnoj komediji. Važna je i pojava televizije, koja početkom šezdesetih počinje da proizvodi veoma popularne serije, pre svega zahvaljujući Loli Đukiću. Neki od tih sadržaja kasnije su dobili i filmske verzije. Iz „Servisne stanice” nastali su filmovi „Nema malih bogova” i „Sreća u torbi”, a i „Na mesto, građanine pokorni” realizovan je kao dugometražni igrani film.

Zašto je taj populistički tok, i pored uspeha kod publike, tako brzo ugašen?

– Crni talas je veliki deo svoje reputacije stekao upravo zato što je bio zabranjivan, dok je ovaj drugi pravac tiho sklonjen, bez velikih polemika. Ljudi koji su odlučivali u kulturnim institucijama jednostavno su procenili da je reč o umetnički manje vrednim filmovima i time je čitava priča gotovo konsenzusom zaključena. A zapravo je to bio veoma važan trend. Današnja perspektiva omogućava nam da bolje razumemo odnos popularnog pozorišta, televizijskih serija i filmske proizvodnje. U tom segmentu dešavalo se mnogo toga, ali mi se čini da mu istoričari srpskog filma nisu posvetili dovoljno pažnje. 

Kako su državna ideologija i ekonomska reforma iz 1965. godine oblikovale teme domaćeg filma?

– Ta reforma je u velikoj meri odredila i tokove domaće kinematografije. Period crnog talasa gotovo se precizno poklapa sa tim društvenim promenama – od 1965. do 1971. godine. U tom smislu, crni talas predstavlja direktan odraz ekonomske reforme. Naime, mnogo onih koji nisu imali dovoljno znanja, obrazovanja ili profesionalnih veština odjednom su se našli na društvenoj periferiji. Otuda i u filmovima tog perioda, recimo u „Doći i ostati” ili „Kad budem mrtav i beo”, junaci neprestano tragaju za poslom, ali upravo zbog nedostatka veština ostaju na margini. To je nova socijalna dimenzija koja se pojavljuje u našem filmu. S druge strane pojavljuje se nova socijalistička građanska klasa. Ona dobija i sopstvenu kulturnu reprezentaciju, što se jasno vidi u „Ljubavi i modi”. Paradoks je, međutim, u tome što je toj klasi bilo dozvoljeno da se kulturno izražava kroz zabavnu muziku, ali, videli smo, nakon kratkog uzleta kakav je bio Radičevićev film, ne i kroz sedmu umetnost. Zapravo, uspon novih slojeva ubuduće će pratiti filmovi koji otvaraju pitanje krize morala.

U čemu je bila suštinska razlika između filmova o krizi morala i crnog talasa?

– U drugoj polovini šezdesetih pojavljuje se čitav niz filmova koji govore o moralnoj krizi društva. Tu su, recimo, „Nož”, „Ubistvo na svirep i podmukao način...” i „Štićenik”. Svi oni pokazuju da nešto nije u redu sa moralom u socijalizmu, ali se uzrok krize ne traži u samom sistemu, već u socijalnom raslojavanju i pojavi tržišnih odnosa. To je bitna razlika u odnosu na crni talas. Ovi filmovi nisu bili zabranjivani, iako su se takođe kritički odnosili prema stvarnosti. Jer, oni su u osnovi kritikovali pojedince, a ne sistem. Drugim rečima, njihova poruka bila je: moral jeste u krizi, ali sistem nije. Devijantni su pojedinci unutar sistema, dok je sam sistem zdrav, sposoban da prepozna problem i pokaže kuda takve pojave vode.

Pored tema, šta je crni talas zapravo činilo toliko inovativnim?

– Autori crnog talasa, svaki na svoj način, bili su okrenuti modernističkim i neoavangardnim tendencijama. U tom kontekstu veoma je važna uloga Branka Vučićevića, čiji je pristup filmu snažno uticao na Dušana Makavejeva i Želimira Žilnika. Bio je to rukopis potpuno savremen i ravnopravan sa onim što se dešavalo u evropskom i svetskom filmu. Moja je teza da je najveći doprinos srpske kinematografije evropskom filmu upravo razvoj metafilma, odnosno filma u filmu. To podrazumeva kombinovanje arhivskog materijala, igranih scena, direktnog obraćanja kameri i drugih postupaka koji izlaze iz okvira klasične filmske fikcije. Sve što se kasnije dešavalo u našoj kinematografiji uglavnom je bilo odraz trendova koji su već postojali u svetu. Šezdesete su, međutim, bile trenutak u kojem je naša kinematografija zaista bila inovativna u evropskim okvirima. To je jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ta decenija ima tako visoko mesto u istoriji srpskog filma.

Kada danas sumirate tu deceniju, da li je kanonski pristup formiran tokom poslednjih pola veka – sa snažnom glorifikacijom crnog talasa i potiskivanjem autora koji nisu pripadali tom krugu – na izvestan način i greška istoričara filma?

– Svakako. Postoji velika senka crnog talasa zbog koje je čitav niz veoma značajnih autora ostao u drugom planu. Čak i unutar samog crnog talasa postoje reditelji koji su stekli gotovo kultni status, ali i oni koji su vremenom potisnuti iz vidokruga – bilo zbog svog kasnijeg rada, bilo zato što su snimili mali broj filmova. Zato mi je bilo važno da u knjizi posebno istaknem Dragoslava Lazića. Današnja publika ga, ako ga uopšte pamti, najčešće vezuje za televizijske serije ili serijal o Sekuli. Međutim, njegov film „Tople godine” jedno je od najkvalitetnijih ostvarenja crnog talasa. Tu je i njegova „Sirota Marija”, film koji je, po mom mišljenju, još nepravednije marginalizovan. Na ovim primerima vidi se da su i pojedini autori, koji su pripadali crnom talasu, vremenom ostali u njegovoj senci.

S druge strane, postoji čitav niz filmova snimljenih prema velikim komediografskim delima koji su danas gotovo potpuno zaboravljeni. U tom kontekstu, pored filma „Dr” Soje Jovanović, izdvojio bih i „Pre rata” Vuka Babića, koji je danas, čini mi se, gotovo nevidljiv. A reč je o izuzetnom ostvarenju iz 1966.Tokom ponovnog gledanja zaista me je fasciniralo koliko je to kvalitetan film. Istakao bih i „Diližansu snova” Soje Jovanović, snimljenu prema Sterijinim delima. Kvalitetan je iz više uglova – po filmskom jeziku, produkcionim dometima i ambiciji. U njemu postoji pokušaj da se holivudski model spektakla poveže sa domaćom kulturom i lokalnim ambijentom. Upravo zbog toga predstavlja jedno od zanimljivijih, a nepravedno zanemarenih ostvarenja srpske kinematografije šezdesetih godina.