Саша Радојевић, аутор монографске студије „Српски филм: шездесете”: Велика сенка црног таласа наткрила многе добре филмове

Међутим, сценариста, редитељ повремени глумац и филмски критичар Саша Радојевић у монографској студији „Српски филм: Шезедесете” враћа нас у време и других одличних, али нажалост помало заборављених, па и потиснутих остварења седме уметности из тог периода.

За шездесете се често говори као о најузбудљивијем периоду српске кинематографије?

– После детаљнијег увида у нашу кинематографију тог периода, рекао бих да такво мишљење заиста има утемељење. То је деценија која је изнедрила кључни тренд у српској кинематографији – црни талас. Црни талас је велика и блистава тачка наше кинематографије, без обзира на све мистификације, глорификовања и оспоравања којима је био изложен. Нису у питању само идеолошка оспоравања из времена када су ти филмови настајали. И данас постоји тенденција преиспитивања која настоји да покаже да црни талас није био добар за овдашњу кинематографију, премда су разлози за то сасвим другачији од идеолошке критике с краја шездесетих и почетка седамдесетих година. Црни талас је, дакле, жив и данас, као што је био жив и током свих деценија које су уследиле – било кроз канонизовање појединих аутора, било кроз њихово оспоравање. Но, један од важних циљева у раду на књизи био ми је управо да направим инвентар свега што се дешавало у тој деценији. У том смислу, црни талас је само један од сегмената. Нисам желео да због његове упечатљивости потиснем све остало, нити да његов значај умањим како бих уздигао неки други тренд. Он заиста има изузетно место, али постоји и велики број других чињеница важних за разумевање шездесетих.

Шта се, осим црног таласа, показало важним за разумевање те деценије?

– Посебно су ме заинтересовале велике промене у продукционим околностима. На самом почетку шездесетих, захваљујући запаженом присуству Кино-клуба Београд у јавности, његови чланови снимали су експерименталне филмове који су били добро прихваћени. Из тога је проистекла могућност да се већ почетком деценије конституише модернистички филмски талас. Пре свега мислим на омнибусе „Капи, воде, ратници” и „Град”, као и на филмове Кокана Ракоњца. Они су отворили потпуно нови правац из којег је касније израстао црни талас. Важно је, међутим, нагласити да је најпре дошло до модернистичког преокрета, а тек потом до појаве црног таласа.

Почетак шездесетих донео је и други важан ток, такође условљен новим продукционим околностима: препознато је да могу да се снимају и популистички филмови. У том пталасу настало је неколико веома успеш- них филмова између 1960. и 1963. године: „Заједнички стан” Марјана Вајде, „Боље је умети” Војислава Нановића и „Љубав и мода” Љубомира Радичевића. Показало се, дакле, да филмови могу бити изузетно привлачни широкој биоскопској публици, а да истовремено проистичу из успеха који су одређени садржаји већ имали у другим медијима. „Заједнички стан” је, рецимо, настао према успешној позоришној комедији. Важна је и појава телевизије, која почетком шездесетих почиње да производи веома популарне серије, пре свега захваљујући Лоли Ђукићу. Неки од тих садржаја касније су добили и филмске верзије. Из „Сервисне станице” настали су филмови „Нема малих богова” и „Срећа у торби”, а и „На место, грађанине покорни” реализован је као дугометражни играни филм.

Зашто је тај популистички ток, и поред успеха код публике, тако брзо угашен?

– Црни талас је велики део своје репутације стекао управо зато што је био забрањиван, док је овај други правац тихо склоњен, без великих полемика. Људи који су одлучивали у културним институцијама једноставно су проценили да је реч о уметнички мање вредним филмовима и тиме је читава прича готово консензусом закључена. А заправо је то био веома важан тренд. Данашња перспектива омогућава нам да боље разумемо однос популарног позоришта, телевизијских серија и филмске производње. У том сегменту дешавало се много тога, али ми се чини да му историчари српског филма нису посветили довољно пажње. 

Како су државна идеологија и економска реформа из 1965. године обликовале теме домаћег филма?

– Та реформа је у великој мери одредила и токове домаће кинематографије. Период црног таласа готово се прецизно поклапа са тим друштвеним променама – од 1965. до 1971. године. У том смислу, црни талас представља директан одраз економске реформе. Наиме, много оних који нису имали довољно знања, образовања или професионалних вештина одједном су се нашли на друштвеној периферији. Отуда и у филмовима тог периода, рецимо у „Доћи и остати” или „Кад будем мртав и бео”, јунаци непрестано трагају за послом, али управо због недостатка вештина остају на маргини. То је нова социјална димензија која се појављује у нашем филму. С друге стране појављује се нова социјалистичка грађанска класа. Она добија и сопствену културну репрезентацију, што се јасно види у „Љубави и моди”. Парадокс је, међутим, у томе што је тој класи било дозвољено да се културно изражава кроз забавну музику, али, видели смо, након кратког узлета какав је био Радичевићев филм, не и кроз седму уметност. Заправо, успон нових слојева убудуће ће пратити филмови који отварају питање кризе морала.

У чему је била суштинска разлика између филмова о кризи морала и црног таласа?

– У другој половини шездесетих појављује се читав низ филмова који говоре о моралној кризи друштва. Ту су, рецимо, „Нож”, „Убиство на свиреп и подмукао начин...” и „Штићеник”. Сви они показују да нешто није у реду са моралом у социјализму, али се узрок кризе не тражи у самом систему, већ у социјалном раслојавању и појави тржишних односа. То је битна разлика у односу на црни талас. Ови филмови нису били забрањивани, иако су се такође критички односили према стварности. Јер, они су у основи критиковали појединце, а не систем. Другим речима, њихова порука била је: морал јесте у кризи, али систем није. Девијантни су појединци унутар система, док је сам систем здрав, способан да препозна проблем и покаже куда такве појаве воде.

Поред тема, шта је црни талас заправо чинило толико иновативним?

– Аутори црног таласа, сваки на свој начин, били су окренути модернистичким и неоавангардним тенденцијама. У том контексту веома је важна улога Бранка Вучићевића, чији је приступ филму снажно утицао на Душана Макавејева и Желимира Жилника. Био је то рукопис потпуно савремен и равноправан са оним што се дешавало у европском и светском филму. Моја је теза да је највећи допринос српске кинематографије европском филму управо развој метафилма, односно филма у филму. То подразумева комбиновање архивског материјала, играних сцена, директног обраћања камери и других поступака који излазе из оквира класичне филмске фикције. Све што се касније дешавало у нашој кинематографији углавном је било одраз трендова који су већ постојали у свету. Шездесете су, међутим, биле тренутак у којем је наша кинематографија заиста била иновативна у европским оквирима. То је један од најважнијих разлога због којих та деценија има тако високо место у историји српског филма.

Када данас сумирате ту деценију, да ли је канонски приступ формиран током последњих пола века – са снажном глорификацијом црног таласа и потискивањем аутора који нису припадали том кругу – на известан начин и грешка историчара филма?

– Свакако. Постоји велика сенка црног таласа због које је читав низ веома значајних аутора остао у другом плану. Чак и унутар самог црног таласа постоје редитељи који су стекли готово култни статус, али и они који су временом потиснути из видокруга – било због свог каснијег рада, било зато што су снимили мали број филмова. Зато ми је било важно да у књизи посебно истакнем Драгослава Лазића. Данашња публика га, ако га уопште памти, најчешће везује за телевизијске серије или серијал о Секули. Међутим, његов филм „Топле године” једно је од најквалитетнијих остварења црног таласа. Ту је и његова „Сирота Марија”, филм који је, по мом мишљењу, још неправедније маргинализован. На овим примерима види се да су и поједини аутори, који су припадали црном таласу, временом остали у његовој сенци.

С друге стране, постоји читав низ филмова снимљених према великим комедиографским делима који су данас готово потпуно заборављени. У том контексту, поред филма „Др” Соје Јовановић, издвојио бих и „Пре рата” Вука Бабића, који је данас, чини ми се, готово невидљив. А реч је о изузетном остварењу из 1966.Током поновног гледања заиста ме је фасцинирало колико је то квалитетан филм. Истакао бих и „Дилижансу снова” Соје Јовановић, снимљену према Стеријиним делима. Квалитетан је из више углова – по филмском језику, продукционим дометима и амбицији. У њему постоји покушај да се холивудски модел спектакла повеже са домаћом културом и локалним амбијентом. Управо због тога представља једно од занимљивијих, а неправедно занемарених остварења српске кинематографије шездесетих година.