SELIMIR RADULOVIĆ, KNJIŽEVNIK, UPRAVNIK BIBLIOTEKE MATICE SRPSKE S kamenjem, Hristovim, belim

Razgovori s Milošem Jevtićem, u jedinstvenoj kolekciji „Odgovori”, kao knjiga pod rednim brojem dvesta trideset sedam, zapravo su nastavak vaših razgovora koje ste vodili pre osam godina. Što bi se reklo, nastavili ste tamo gde ste stali 2017. 

– Zahvalan sam Milošu Jevtiću, jedinstvenoj po-javi u srpskoj kulturi, što me je, vlastitom ener-gijom i upornošću, svojim umnoženim pitalačkim nizovima, podstakao da se, još jedared, posvetim svim bojama sveta.  Iako živimo u svetu u kojem se pslamodisanje pretvorilo u plač i škrgut zuba, koji se gasi kao drvo, kad ga založimo i ognju pre-damo da ga jede, u svetu u kojem očevi, bezbrižni, jedu grožđe kiselo, dok deci njihovoj trnu zubi, dve stvari se nisu promenile u minulih dve hiljade godina – Bog i put ka Bogu. I danas nas praši i prlja ista prašina, mije i čisti ista voda. I to je, od po-četka do kraja, osnovna tema, koja drži na okupu sve niti ove knjige, uz neminovno osvrtanje na poetsko-poetičke i geopolitičko-geostrateške teme.

Nova pesnička knjiga overava Vaše delo na poseban način. To je, naime, peta Vaša knjiga u minulih pet godina. Veoma plodan period za Vas, Vi biste rekli „vreme darivanja Očevog”!

– Da podsetim – u periodu od 1995. do 2005. godine nisam ispevao (ni objavio) nijednu knjigu. Nisam, dakle, posedovao dar prepoznavanja brojnih stanova u kući, Očevoj, odnosno, upravljanja vlastitim darom, kontrolisanja njegove unutrašnje vatre, registrovanja vrhunaca njegovog iznenadnog juriša. Ni komad leda se ne može istopiti dok ne dođe vreme za to! Nisam, dakle, znao ono što, danas, znam, da je pesma stvar iskustva i dugih kristalizacija – skupljati smisao i slast čitavog života da bi se, na kraju, sastavilo desetak redaka koji su dobri. Jedan od vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka, istinskih dlanova Božjih, veli da je to kakvi smo, zapravo, naša sudbina, a kakvi možemo da budemo da je to stvar duhovne prakse – kad srca, čistoga, tog malog sunca večnosti, bez ostatka prebivamo u Ocu, imajući belodanu svest o nepostojanosti koju nazivamo životom. I da čovek koji nije iskušan ne može biti iskusan čovek. Danas znam da je molitva prirodno stanje čovekovo i da je on sazdan da bi opštio s Bogom. Ideja Boga je srce srca čovekovog – ona svedoči o njegovoj muci, ali i o njegovoj veličini. Krst nije samo vera u golgotski krst, već ona krajnja tačka pred kojom stojimo u svakom času. Moja je pesma neka vrsta molitve, kontinualnog suočenja s Gospodom, sjedinjenja s Njim, kad su um i srce otvoreni za Njega. Ona je dar iz nedara Onog koji je na kamen postavio noge moje i ispravio stope moje. I nije reč o kanonskom, već o pesnički uspostavljenom nizu. To je onaj tren kad prestaje iskustvo ćutanja i počinje iskustvo reči, kad se život, u nama, razbuđuje i razliva kao živo vrelo. Tad pomislimo da, možda, nismo ostavili sebe neposvedočena, jer su se, u pravo vreme, otvorila vrata Onog u čijem je vrtu sve jedinstveno – i miris cveća, i poj ptica i boje zrelih plodova. Sa svešću, naravno, da, bez dobrote i smirenja, ni molitva, pesnička molitva, nije molitva, već maska molitve. I moja nova knjiga, kao deo uzastopnog petočlanog pesničkog niza, čije su sve šare iste, nastanjena je pesmama koje se od moljenja reči penju k prostorima uzdisaja neizrecivog, hrleć k onom trenu kad se, ustima i srcem, peva Gospodu. Jedared sam to nazvao pokušajem obasjavanja unutrašnje vatre tišine uma i unutrašnje vatre tišine srca. Ukratko, i najnovija knjiga sledi kret višebojnih zraka bledog Galilejca.

Pišući o Vašim knjigama, pojedini tumači (Bojović, Negrišorac, Radojčić, Vukašinović) uočavaju teološku supstancu, navodeći da je reč o pevanju i mišljenju kao izrazu pastirsko-teološko posvećenosti, da je reč o psalamskom otisku. Imenuju Vas kao pesnika jedinstvenog rukopisa u savremenom srpskom pesništvu.

– Njihovi stavovi se, istinski, ukršćuju. Oni pokrivaju gusti semantički spektar moje pesme. Na isti način bi se moglo odrediti i usredsređeno ritmičko i misaono tkanje Miltonove, Klodelove, Njegoševe ili Eliotove (iz Puste zemlje) pesme. Na isti način bismo se mogli suočiti i s književnim kanonom Fjodora Mihajloviča Dostojevskog – pitanje besmrtnosti duše i problem suočenja s Tvorcem su jedina mera njegove višebojne književne tkanice. I sve nas to upućuje na legitimaciju pesnika kao monaha po srcu (ili deteta po duhu), koji se opire proračunatom i sebeljubivom svetu odraslih. Jedan od vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka bi rekao – kad odeš od svih, a svi se smeštaju u tvoje srce. Da kažem i ovo – svako se seća na vreme i na vreme hvali Oca, našega. Tako je i s pesnicima. Jer, šta bismo mi, zapuštena deca zemaljska, mogli, ma koliko bila marljiva naša baštovanska ruka, ako ne padne kiša i ako se vrt veličanstveni, ozgo, ne napoji vodom!? Ili, pak, ako se s vremena na vreme, ne ukaže iskra nasred mora, s Kormilarem, u kojoj je sve. To je temelj na kojem sam, kao pesnik, zidao po vlastitoj meri, izlazeći iz sebe tesnoga, ne gledajući ono što se vidi, nego ono što se ne vidi! I to je stajna tačka moje pesničke gravitacije – da sa svećom, koja je upaljena pre dva milenija, u ruci najslabije i najnesrećnije, ali jedine, misleće, trske u prirodi, senke prolazeće, obasjam, iznova, sveprisutno lice Božje. Zahvalan sam Ocu nežnosti i dubine sveta koji me je uputio k tajnoj obali, k živoj misteriji univerzuma, sazdanoj po njegovoj meri. K onom što bih nazvao isijavanjem duhovnog jezgra u pesmi, k individualno-iznutra jedinstve-nom. Ne mislim, pri tom, samo na zakon Gospodnji, nego i na blago povijanje trave, i na pomeranje lišća na drveću, i na udar talasa koji se pene i besne. Setimo se – ako nam ljiljani poljski ne kažu ništa o Ocu, našem, neće kazati ni sva raskoš bogatstva i uma Solomonova. Otac, naš, vidi i skri-veno, poznaje muku, broji suze i ništa ne zaboravlja. Već je rečeno – mnogi ne stižu do Njega, ali od Njega se ne može dalje! I pesnik-pesnika je, tragajući za savršenom pesmom, bežao od sveta, k onom svetom, što je dalo ploda, rodljivog, u Diotimi.

Knjiga Sabranih pesama, pod naslovom „S kamenjem, Hristovim, belim”, u izdanju Narodne knjige iz Beograda, daje objedinjeni snimak Vašeg pesničkog dela, u minulih četiri desetleća, od prve („Poslednji, dani”), do pprošlogodišnje („Po vodi koja je prala noge, Isusove”) Vaše knjige. Kako se, u knjizi od devetsto strana, što se sastavljala četiri decenije, ukrštaju (i dopunjuju) stihovi mladog i zrelog Selimira Radulovića?

– Prvi je, da ponovim, istinski ulog vlastitog pesničkog gesta nalazio u osećanju, drugi, pak, idealnu (pesničku) meru traži (i nalazi) u iskustvu, uz čiju pomoć se oblikuje neprevodiva i neuporediva ravnoteža zvuka i smisla. U drugom (zrelom) pesničkom životu, evo već tri desetleća, usmeravao sam se ka jedinstvenoj arhetipskoj strukturi koja se prostire od stvaranja do apokalipse, gde se, kako veli Sveti Avgustin, Stari zavet otkriva u Novom Zavetu, gde su oni, zapravo, ne toliko alegorije jedan drugome, koliko uzajamne metaforičke identifikacije. To je forma koja sjedinjuje Danteovu arhitektoniku i Rableovu dezintegraciju i bez njenog razumevanja i tumačenja nema razumevanja i tumačenja književnosti. I najdoslovnije čitanje Svetog pisma je, zapravo, imaginativno i pesničko čitanje!

U pesničkoj mladosti sam se, nadalje, kao pesnik, nalazio u seti zavičaja, koja je delovala oslobađajuće pred prinudom zakona i sudbine, sledeć trag Hiperionovih reči da je čist i nesavladiv duh čovekov koji se ne povija pred zakonima prirode. U pesničkoj zrelosti, u minulih tri desetleća, iskušavam verodostojnost stava da lirika, u svojoj najdirljivijoj formi, iskazuje osećanje postojanja – pevam, dakle, postojim! Pesma, ako je pesma, stoji u sebi i stvara se iz sebe same! Danas se, gdekad, u meni razbudi vera da sam sejao (i da žanjem) po blagoslovu, Očevom, odnosno, da u mojoj pesmi postoji ona neophodna neusiljena saglasnost između semantičkog i ritmičkog sloja pesme, koja overava njenu punoću i tok sazvučja. Da u njoj nema ničeg lakog, igrivog i ulagujućeg.  I još – u pesničkoj (i životnoj) mladosti sedam puta sam sekao, jednom merio. Danas, u pesničkoj (i životnoj) zrelosti sedam puta merim, jednom sečem. Hoću reći da sledim reči Vasilija Velikog da svaku stvar krasi mera i reči Veličanstvenog Taršanina da živimo i hodimo duhom!

Usmerite, na samom kraju, Vaš pogled prema savremenom čoveku i savremenom svetu. Čini mi se to važnim, jer je reč o temi koja se javlja u mnogim Vašim pesmama i esejima.

– Čovek i svet koji nisu otvoreni za Oca, našega, nisu ništa drugo do taština nad taštinama. Ako nema Oca, našega, nema čoveka, ni njegovog sveta, već sveta masa, klasa i kolektiva. Savremeni opatuljeni (globalistički) čovek voli čitav svet, a ne voli nijednog čoveka! On je, naslađujući se gorkim plodovima naše samosnižene civili-zacije, zatvoren u kuli, oholoj, gde noć, tavna, gasi svetla, tavna, zaboravio na dete iz porodice siromašnog drvodelje, u pećini rođeno, koje je osvojilo svet kao nijedan moćni vladar, više od svih napoleona, bizmarka, hitlera, lenjina. I ne zna – ako Otac, naš, ne pruži ruku ka kući, našoj, uzalud truda i zidara. Moramo se, dakle, vratiti darovima, Očevim, da stojimo u slobodi kojom nas je On oslobodio i ne uhvatiti se, iznova, u jaram ropstva. Držati se, dakle, što dalje, od sive i nepregledne kolone u kojoj se naziru uniformisani likovi koji su zaslepljeni narativom mravlje i dosadne sreće. Eho suza savremenog čoveka, zbog gubitka duše, prodorniji je (i tužniji) od plača proroka Jeremije, koji je, oplakujući gubitak otadžbine, vapio – o, kad bi moja glava bila voda, a oči moje izvori suzni.

Nek bude ponovljeno, razloga je bezbroj – ima više od sedam hiljada godina otkada je sin prvog čoveka, iz zavisti, ubio brata svoga. Od tada, zlokobna krvava kiša natapa, svakodnevno, svaki deo majčice zemlje. I tu smo, što bi se reklo, gde smo! U stežućoj oskudici savremenog sveta najneznatnija zemaljska kaplja je neka vrsta zapuštene gnojne rane. Savremeni čovek je izgubio lepotu duše, time i sposobnost da voli. Želeo je ropstvo – i dobio ga je. Predstoji mu velika borba, u svom životu, u svom srcu – borba za samoga sebe. I za brata, izgubljenoga. I jedan i drugi imaju ime da su živi, a oba su mrtva. A moraju da nauče – da ne udaraju kad ih udaraju, da ne proklinju kad ih proklinju, da opraštaju kao što nama oprašta Otac naš. I da, iznova, prigrle reči vrlinskih otaca hrišćanskog Istoka, koje su eho starozavetnih reči – da je Isus Hristos isti i juče, i danas, i sutra. Ako živiš u dobru, zlo ti ne može naškoditi, veli svetla projava istine i utehe, starac Porfirije. I nastavlja – dobro je nepobedivo! Zlo treba prezreti, ne videti ga, graditi se kao da ne postoji. Ukoliko je čovek ukorenjen u dobru, zlo, zapravo, i ne postoji! Da završim rečju, dušekorisnom i dušespasonosnom – šta će biti, biće, a biće što Otac, naš, da, a On sve tvori dobro! I rečju, psalamskom, koja može uspraviti slastoljubivog, slavoljubivog i srebroljubivog savremenog čoveka – smirih se i spasi me Gospod!