СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ, КЊИЖЕВНИК, УПРАВНИК БИБЛИОТЕКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ С камењем, Христовим, белим

Разговори с Милошем Јевтићем, у јединственој колекцији „Одговори”, као књига под редним бројем двеста тридесет седам, заправо су наставак ваших разговора које сте водили пре осам година. Што би се рекло, наставили сте тамо где сте стали 2017. 

– Захвалан сам Милошу Јевтићу, јединственој по-јави у српској култури, што ме је, властитом енер-гијом и упорношћу, својим умноженим питалачким низовима, подстакао да се, још једаред, посветим свим бојама света.  Иако живимо у свету у којем се псламодисање претворило у плач и шкргут зуба, који се гаси као дрво, кад га заложимо и огњу пре-дамо да га једе, у свету у којем очеви, безбрижни, једу грожђе кисело, док деци њиховој трну зуби, две ствари се нису промениле у минулих две хиљаде година – Бог и пут ка Богу. И данас нас праши и прља иста прашина, мије и чисти иста вода. И то је, од по-четка до краја, основна тема, која држи на окупу све нити ове књиге, уз неминовно освртање на поетско-поетичке и геополитичко-геостратешке теме.

Нова песничка књига оверава Ваше дело на посебан начин. То је, наиме, пета Ваша књига у минулих пет година. Веома плодан период за Вас, Ви бисте рекли „време даривања Очевог”!

– Да подсетим – у периоду од 1995. до 2005. године нисам испевао (ни објавио) ниједну књигу. Нисам, дакле, поседовао дар препознавања бројних станова у кући, Очевој, односно, управљања властитим даром, контролисања његове унутрашње ватре, регистровања врхунаца његовог изненадног јуриша. Ни комад леда се не може истопити док не дође време за то! Нисам, дакле, знао оно што, данас, знам, да је песма ствар искуства и дугих кристализација – скупљати смисао и сласт читавог живота да би се, на крају, саставило десетак редака који су добри. Један од врлинских отаца хришћанског Истока, истинских дланова Божјих, вели да је то какви смо, заправо, наша судбина, а какви можемо да будемо да је то ствар духовне праксе – кад срца, чистога, тог малог сунца вечности, без остатка пребивамо у Оцу, имајући белодану свест о непостојаности коју називамо животом. И да човек који није искушан не може бити искусан човек. Данас знам да је молитва природно стање човеково и да је он саздан да би општио с Богом. Идеја Бога је срце срца човековог – она сведочи о његовој муци, али и о његовој величини. Крст није само вера у голготски крст, већ она крајња тачка пред којом стојимо у сваком часу. Моја је песма нека врста молитве, континуалног суочења с Господом, сједињења с Њим, кад су ум и срце отворени за Њега. Она је дар из недара Оног који је на камен поставио ноге моје и исправио стопе моје. И није реч о канонском, већ о песнички успостављеном низу. То је онај трен кад престаје искуство ћутања и почиње искуство речи, кад се живот, у нама, разбуђује и разлива као живо врело. Тад помислимо да, можда, нисмо оставили себе непосведочена, јер су се, у право време, отворила врата Оног у чијем је врту све јединствено – и мирис цвећа, и пој птица и боје зрелих плодова. Са свешћу, наравно, да, без доброте и смирења, ни молитва, песничка молитва, није молитва, већ маска молитве. И моја нова књига, као део узастопног петочланог песничког низа, чије су све шаре исте, настањена је песмама које се од мољења речи пењу к просторима уздисаја неизрецивог, хрлећ к оном трену кад се, устима и срцем, пева Господу. Једаред сам то назвао покушајем обасјавања унутрашње ватре тишине ума и унутрашње ватре тишине срца. Укратко, и најновија књига следи крет вишебојних зрака бледог Галилејца.

Пишући о Вашим књигама, поједини тумачи (Бојовић, Негришорац, Радојчић, Вукашиновић) уочавају теолошку супстанцу, наводећи да је реч о певању и мишљењу као изразу пастирско-теолошко посвећености, да је реч о псаламском отиску. Именују Вас као песника јединственог рукописа у савременом српском песништву.

– Њихови ставови се, истински, укршћују. Они покривају густи семантички спектар моје песме. На исти начин би се могло одредити и усредсређено ритмичко и мисаоно ткање Милтонове, Клоделове, Његошеве или Елиотове (из Пусте земље) песме. На исти начин бисмо се могли суочити и с књижевним каноном Фјодора Михајловича Достојевског – питање бесмртности душе и проблем суочења с Творцем су једина мера његове вишебојне књижевне тканице. И све нас то упућује на легитимацију песника као монаха по срцу (или детета по духу), који се опире прорачунатом и себељубивом свету одраслих. Један од врлинских отаца хришћанског Истока би рекао – кад одеш од свих, а сви се смештају у твоје срце. Да кажем и ово – свако се сећа на време и на време хвали Оца, нашега. Тако је и с песницима. Јер, шта бисмо ми, запуштена деца земаљска, могли, ма колико била марљива наша баштованска рука, ако не падне киша и ако се врт величанствени, озго, не напоји водом!? Или, пак, ако се с времена на време, не укаже искра насред мора, с Кормиларем, у којој је све. То је темељ на којем сам, као песник, зидао по властитој мери, излазећи из себе теснога, не гледајући оно што се види, него оно што се не види! И то је стајна тачка моје песничке гравитације – да са свећом, која је упаљена пре два миленија, у руци најслабије и најнесрећније, али једине, мислећe, трске у природи, сенке пролазеће, обасјам, изнова, свеприсутно лице Божје. Захвалан сам Оцу нежности и дубине света који ме је упутио к тајној обали, к живој мистерији универзума, сазданој по његовој мери. К оном што бих назвао исијавањем духовног језгра у песми, к индивидуално-изнутра јединстве-ном. Не мислим, при том, само на закон Господњи, него и на благо повијање траве, и на померање лишћа на дрвећу, и на удар таласа који се пене и бесне. Сетимо се – ако нам љиљани пољски не кажу ништа о Оцу, нашем, неће казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отац, наш, види и скри-вено, познаје муку, броји сузе и ништа не заборавља. Већ је речено – многи не стижу до Њега, али од Њега се не може даље! И песник-песника је, трагајући за савршеном песмом, бежао од света, к оном светом, што је дало плода, родљивог, у Диотими.

Књига Сабраних песама, под насловом „С камењем, Христовим, белим”, у издању Народне књиге из Београда, даје обједињени снимак Вашег песничког дела, у минулих четири десетлећа, од прве („Последњи, дани”), до ппрошлогодишње („По води која је прала ноге, Исусове”) Ваше књиге. Како се, у књизи од деветсто страна, што се састављала четири деценије, укрштају (и допуњују) стихови младог и зрелог Селимира Радуловића?

– Први је, да поновим, истински улог властитог песничког геста налазио у осећању, други, пак, идеалну (песничку) меру тражи (и налази) у искуству, уз чију помоћ се обликује непреводива и неупоредива равнотежа звука и смисла. У другом (зрелом) песничком животу, ево већ три десетлећа, усмеравао сам се ка јединственој архетипској структури која се простире од стварања до апокалипсе, где се, како вели Свети Августин, Стари завет открива у Новом Завету, где су они, заправо, не толико алегорије један другоме, колико узајамне метафоричке идентификације. То је форма која сједињује Дантеову архитектонику и Раблеову дезинтеграцију и без њеног разумевања и тумачења нема разумевања и тумачења књижевности. И најдословније читање Светог писма је, заправо, имагинативно и песничко читање!

У песничкој младости сам се, надаље, као песник, налазио у сети завичаја, која је деловала ослобађајуће пред принудом закона и судбине, следећ траг Хиперионових речи да је чист и несавладив дух човеков који се не повија пред законима природе. У песничкој зрелости, у минулих три десетлећа, искушавам веродостојност става да лирика, у својој најдирљивијој форми, исказује осећање постојања – певам, дакле, постојим! Песма, ако је песма, стоји у себи и ствара се из себе саме! Данас се, гдекад, у мени разбуди вера да сам сејао (и да жањем) по благослову, Очевом, односно, да у мојој песми постоји она неопходна неусиљена сагласност између семантичког и ритмичког слоја песме, која оверава њену пуноћу и ток сазвучја. Да у њој нема ничег лаког, игривог и улагујућег.  И још – у песничкој (и животној) младости седам пута сам секао, једном мерио. Данас, у песничкој (и животној) зрелости седам пута мерим, једном сечем. Хоћу рећи да следим речи Василија Великог да сваку ствар краси мера и речи Величанственог Таршанина да живимо и ходимо духом!

Усмерите, на самом крају, Ваш поглед према савременом човеку и савременом свету. Чини ми се то важним, јер је реч о теми која се јавља у многим Вашим песмама и есејима.

– Човек и свет који нису отворени за Оца, нашега, нису ништа друго до таштина над таштинама. Ако нема Оца, нашега, нема човека, ни његовог света, већ света маса, класа и колектива. Савремени опатуљени (глобалистички) човек воли читав свет, а не воли ниједног човека! Он је, наслађујући се горким плодовима наше самоснижене цивили-зације, затворен у кули, охолој, где ноћ, тавна, гаси светла, тавна, заборавио на дете из породице сиромашног дрводеље, у пећини рођено, које је освојило свет као ниједан моћни владар, више од свих наполеона, бизмарка, хитлера, лењина. И не зна – ако Отац, наш, не пружи руку ка кући, нашој, узалуд труда и зидара. Морамо се, дакле, вратити даровима, Очевим, да стојимо у слободи којом нас је Он ослободио и не ухватити се, изнова, у јарам ропства. Држати се, дакле, што даље, од сиве и непрегледне колоне у којој се назиру униформисани ликови који су заслепљени наративом мравље и досадне среће. Ехо суза савременог човека, због губитка душе, продорнији је (и тужнији) од плача пророка Јеремије, који је, оплакујући губитак отаџбине, вапио – о, кад би моја глава била вода, а очи моје извори сузни.

Нек буде поновљено, разлога је безброј – има више од седам хиљада година откада је син првог човека, из зависти, убио брата свога. Од тада, злокобна крвава киша натапа, свакодневно, сваки део мајчице земље. И ту смо, што би се рекло, где смо! У стежућој оскудици савременог света најнезнатнија земаљска капља је нека врста запуштене гнојне ране. Савремени човек је изгубио лепоту душе, тиме и способност да воли. Желео је ропство – и добио га је. Предстоји му велика борба, у свом животу, у свом срцу – борба за самога себе. И за брата, изгубљенога. И један и други имају име да су живи, а оба су мртва. А морају да науче – да не ударају кад их ударају, да не проклињу кад их проклињу, да опраштају као што нама опрашта Отац наш. И да, изнова, пригрле речи врлинских отаца хришћанског Истока, које су ехо старозаветних речи – да је Исус Христос исти и јуче, и данас, и сутра. Ако живиш у добру, зло ти не може нашкодити, вели светла пројава истине и утехе, старац Порфирије. И наставља – добро је непобедиво! Зло треба презрети, не видети га, градити се као да не постоји. Уколико је човек укорењен у добру, зло, заправо, и не постоји! Да завршим речју, душекорисном и душеспасоносном – шта ће бити, биће, а биће што Отац, наш, да, а Он све твори добро! И речју, псаламском, која може усправити сластољубивог, славољубивог и среброљубивог савременог човека – смирих се и спаси ме Господ!