STERIJINO POZORJE NA SREDINI PUTA Iskupljenje nemih posmatrača
- Mene je spasio 1942. godine! - reče neko iz publike na pitanje Simeona iz predstave “Iskupljenje” po romanu Branimira Šćepanovića, u režiji Veljka Mićunovića, u Srpskom narodnom pozorištu, gde je predstava i napravljena, a pre neki dan je igrana u okviru Sterijinog pozorja.
Kada je izvedena na pretpremijeri, prošle godine u oktobru, nije se čula ni muva.
Simeon ovo pitanje upućuje u trenutku kada se glumci, meštani Nehaja, sele u publiku kako bi na sceni ostavili samog Grigorija, kojeg su optužili da se lažno predstavlja kao narodni heroj koji je u ratnoj akciji od fašističkog streljačkog voda 1942. spasao sedamdesetak talaca. Reditelj- ski postupak navodi na promišljanje uloge svih onih koji ćute, kada se treba jasno i glasno opredeliti za istinu.
Ova promena u reakciji publike, a posle sam čuo da je toga bilo još na prethodnim izvođenjima predstave, govori o promenama u društvu koje su se dogodile nakon tra- gičnog pada nadstrešnice u Novom Sadu. Ova promena je i vrlo podatna za analizu pozorišne realnosti, kao i realnosti van pozorišne scene. Drugim rečima, u trenutku kada se začuo glas protesta, ubrzo se začuo i glas iz publike. Dakle, promene u društvenoj realnosti uticale su i na promenu odnosa u samoj predstavi, što eklatantno govori o tome koliko ove dve, nazovimo ih stvari, zavise jedna od druge.
Kako god, veoma je uzbudljivo biti u pozorištu kada ono deluje kao da je živo, čak i kada to zahteva da izađemo iz zone komfore i umesto ušuškani, zaštićeni u metaforičkom i bukvalnom mraku, kažemo nešto na svetlu, bilo dana ili pozornice.
Istoriju očigledno ne pišu pobednici, nego pisci. Sada bih rekao da je pišu i gledaoci
Ovaj događaj direktno je opovrgao mišljenje da se ne prave repertoari na osnovu dnevno-političkih aktuelnosti, izneto ranije, na samom početku Sterijinog pozorja, povodom istorijskih zbivanja opisanih u predstavi “Sveti Georgije ubiva aždahu” Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića, JDP-a. Iako veoma jasno obrazloženo potrebom da se u umetničkom radu osvrćemo na nešto trajnije, ako ne i univerzalne probleme, da pokrećemo pitanja koja nas se tiču na dublje načine, pokazalo se da umetnički čin, postupak građenja dela, i te kako mora da računa na “površinske slojeve”, posledice koje on izaziva ili čak provocira.
Zašto bi nam ovo danas trebalo da bude važno? Zato što dokazuje premisu da pozorište ipak može da menja i svest i svet. U smislu da se tvore novi odnosi, nova značenja, pa i čitavi novi horizonti. Na primer, kada je na Sterijinom pozorju izvedena predstava “Beogradski trio” po romanu Gorana Markovića, u režiji Matjaža Bergera (Teatar “Anton Podbevšek”/ Cankarjev dom, Slovenija), bilo je govora o falsifikovanju činjenica, u stvari, o umetničkoj slobodi da od stvarnih događaja (fakata) napravi (kreira) “izmišljotine” (fikciju) i time čak i opasno poljulja uvreženo mišljenje ili stavove spram određenih pojava (u slučaju “Beogradskog trija”, reč je o političkom progonu neistomišljenika Komunističke partije Jugoslavije u kazneni radni logor Goli otok i uticaja takozvanih stranih sila). Tada sam ustvrdio da istoriju očigledno ne pišu pobednici, nego pisci. Sada bih rekao da je pišu i gledaoci.
