СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ НА СРЕДИНИ ПУТА Искупљење немих посматрача
- Мене је спасио 1942. године! - рече неко из публике на питање Симеона из представе “Искупљење” по роману Бранимира Шћепановића, у режији Вељка Мићуновића, у Српском народном позоришту, где је представа и направљена, а пре неки дан је играна у оквиру Стеријиног позорја.
Када је изведена на претпремијери, прошле године у октобру, није се чула ни мува.
Симеон ово питање упућује у тренутку када се глумци, мештани Нехаја, селе у публику како би на сцени оставили самог Григорија, којег су оптужили да се лажно представља као народни херој који је у ратној акцији од фашистичког стрељачког вода 1942. спасао седамдесетак талаца. Редитељ- ски поступак наводи на промишљање улоге свих оних који ћуте, када се треба јасно и гласно определити за истину.
Ова промена у реакцији публике, а после сам чуо да је тога било још на претходним извођењима представе, говори о променама у друштву које су се догодиле након тра- гичног пада надстрешнице у Новом Саду. Ова промена је и врло податна за анализу позоришне реалности, као и реалности ван позоришне сцене. Другим речима, у тренутку када се зачуо глас протеста, убрзо се зачуо и глас из публике. Дакле, промене у друштвеној реалности утицале су и на промену односа у самој представи, што еклатантно говори о томе колико ове две, назовимо их ствари, зависе једна од друге.
Како год, веома је узбудљиво бити у позоришту када оно делује као да је живо, чак и када то захтева да изађемо из зоне комфоре и уместо ушушкани, заштићени у метафоричком и буквалном мраку, кажемо нешто на светлу, било дана или позорнице.
Историју очигледно не пишу победници, него писци. Сада бих рекао да је пишу и гледаоци
Овај догађај директно је оповргао мишљење да се не праве репертоари на основу дневно-политичких актуелности, изнето раније, на самом почетку Стеријиног позорја, поводом историјских збивања описаних у представи “Свети Георгије убива аждаху” Душана Ковачевића, у режији Милана Нешковића, ЈДП-а. Иако веома јасно образложено потребом да се у уметничком раду осврћемо на нешто трајније, ако не и универзалне проблеме, да покрећемо питања која нас се тичу на дубље начине, показало се да уметнички чин, поступак грађења дела, и те како мора да рачуна на “површинске слојеве”, последице које он изазива или чак провоцира.
Зашто би нам ово данас требало да буде важно? Зато што доказује премису да позориште ипак може да мења и свест и свет. У смислу да се творе нови односи, нова значења, па и читави нови хоризонти. На пример, када је на Стеријином позорју изведена представа “Београдски трио” по роману Горана Марковића, у режији Матјажа Бергера (Театар “Антон Подбевшек”/ Цанкарјев дом, Словенија), било је говора о фалсификовању чињеница, у ствари, о уметничкој слободи да од стварних догађаја (факата) направи (креира) “измишљотине” (фикцију) и тиме чак и опасно пољуља уврежено мишљење или ставове спрам одређених појава (у случају “Београдског трија”, реч је о политичком прогону неистомишљеника Комунистичке партије Југославије у казнени радни логор Голи оток и утицаја такозваних страних сила). Тада сам устврдио да историју очигледно не пишу победници, него писци. Сада бих рекао да је пишу и гледаоци.
