Nihad Hrustanbegović: Postoje dve harmonike: jedna za kafanu, druga za Baha

Program „Haromika kroz vekove” obuhvatiće dela Antonija Vivaldija, Arva Perta, Filipa Glasa, Alekseja Arhipovskog, a maestro će svirati i neke svoje kompozicije. U poslednje dve decenije Hrustanbegović je diljem sveta priredio više od 1.000 koncerata, od haške Viteške dvorane do pariške crkve Notr Dam. Svirao je i s legendama svetske pop, džez i filmske scene (Grejs Džons, Al di Meola, Džez orkestar amsterdamskog Koncertgebaua...), a njegov album sa izvođenjem Četiri godišnja doba Antonija Vivaldija postao je apsolutni hit i u svetu kritike, postavši prvi harmonikaški CD ocenjen sa maksimalih pet zvezdica...

Na diplomama mladih umetnika, koji završe studije na odsecima za harmoniku Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu i Fakulteta umetnosti u Nišu, piše diplomirani muzičar – akordeonista, jer na ovim prostorima još uvek na neki način harmonikaše u prvim asocijacijama povezujemo sa kafanom a ne Bahom. Kakva je situacija u svetu? 

–  Reč akordeonista znači harmonikaš i s te strane ništa nije sporno. Mada, možda bi bilo bolje koristiti termin klasična harmonika, odnosno klasični harmonikaš umesto akordeonista, zato što se taj termin koristi u mnogim zemljama sveta na muzičkim akademijama. Inače, asocijacija na harmoniku je i u mnogim zemljama u svetu povezana sa tamošnjom narodnom muzikom. Međutim, kada se kaže klasična harmonika, onda nema dileme da je u pitanju izvođenjem klasične i moderne muzike. Postoje, dakle, dve harmonike. Jedna za kafanu, druga za Baha. I tako je više od 50 godina. Razlika je u zvuku, boji i dodatnim basovima, melodijskim basovima.

Za album na kojem izvodite Vivaldijeva „Četiri godišnja doba” kritičari su imali samo reči hvale. Da li je sam izbor ovog remek-dela italijanskog baroka bio isključivo posledica izvođačkog izazova ili i svojevrstan izraz prkosa – da pokažete kako harmonika nikako nije umetnički instrument „drugog reda”?

– I izvođački izazov i želja da se i dalje muzički i tehnički nastavljam razvijati. A i druženje sa Vivaldijevim melodijama. Inspiracija. Klasična harmonika je u tehničko-muzičkom pogledu spoj violine, usne harmonike, orgulja i klavira. Dakle, u umetničkom smislu harmonika je instrument sa četiri dimenzije. A instrument sa četiri dimenzije ne može biti instrument drugog reda. Uostalom, ne postoji niti jedan instrument drugog reda.

Pored kompozicija originalno pisanih za harmoniku izvodite dela Paganinija, Debisija, Glasa, ali i Majlsa Dejvisa, Đanga Rajharda... Često se vodi polemika šta se transkripcijama gubi a šta dobija. Kakav je Vaš stav?

– Ne gubi se ništa, niti se šta dobija. Zvuk je zvuk, a svaki instrument ima svoju boju, osobine, karakter. A klasična harmonika ima minimalno 15 registara. Dakle, 15 različitih boja i mogućnosti. U svakom slučaju, da je u vreme Mocarta, Baha, Vivaldija, ili Debisija postojala klasična harmonika, koja je praktično tek u 20 veku stvorena, imali bismo neka vrlo interesantna dela.

Klasika, džez, world music, crossover ... U kojim se vodama najbolje osećate kao izvođač, ali i kao kompozitor?

– Crossover kao kompozitor i izvođač. A klasična muzika kao izvođač.

Poslednjih godina pisanje dela za harmoniku prilično je napredovalo. U kojoj meri, osim što sami stvarate, sarađujete i sa savremenim kompozitorima? 

– Sa savremenim kompozitorima sarađujem kad je u pitanju muzika za orkestre i kamerne ansamble u kombinaciji sa klasičnom harmonikom. A i svirao sam dela mnogih savremenih kompozitora, kao što je, na primer, Sofija Gubajdulina i njen Et expecto. Samim tim što sviram dela savremenih kompozitora, vidim to i kao oblik saradnje. Bez obzira poznavao ih lično ili ne.

Prepoznajete li se u savremenoj muzici sa ovih prostora? Ovde su, recimo, za harmoniku pisali Rudolf Bruči, Karolj Krombholc, Ivan Kovač, kasnije Slavko Šuklar, Stevan Divjaković... ali se ta dela, nažalost, ne izvode često...

– Svirao sam kompozicije Rudolfa Bručija u srednjoj školi, republičkim i saveznim takmičenjima i na prijemnom ispitu u Holandiji. Skerco, Etidu No. 10 i sa orkestrom vrlo posebno i divno delo - Imaginacije...

U Novom Sadu još uvek ne može da se studira harmonika, odnosno talentovani mladi harmonikaši, koji ovde završe srednje muzičko obrazovanje, moraju „u svet”. Ukoliko se ipak realizuje ideja da se i na ovdašnjoj Akademiji umetnosti razvije taj odsek, da li biste bili spremni da pomognete kao pedagog, makar gostujući?

– Naravno. Novi Sad je srce harmonike na ovim prostorima a već 40 godina sanjaju mnoge moje kolege da se otvori odsek za klasičnu harmoniku. Sedamdesetih godina prošlog veka moj profesor iz Srednje muzičke škole u Tuzli, pokojni Midhat Zulić, naučio je mnogo toga upravo u Novom Sadu, u Muzičkoj školi “Isidor Bajić” i kao član orkestra AKUD “Sonja Marinković”, i to znanje onda preneo u Bosnu i Hercegovinu. Na mene i mnoge druge...

M. Stajić