NA PULSKOM FESTIVALU SUTRA PREMIJERA FILMA „IZGUBLJENI DREAM TEAM” Zlatni rekvijem za pokojnu državu

Predvođeni legendarnim Dušanom Dudom Ivkovićem, sa svim su se protivnicima bukvalno poigravali Vlade Divac, Žarko Paspalj, Toni Kukoč, Dino Rađa, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević, Zoran Savić, Velimir Perasović, Arijan Komazec, Zoran Sretenović, Zoran Jovanović i Jure Zdovc.

„Izgubljeni Dream Team” potpisuje jedan od najnagrađivanijih hrvatskih reditelja srednje generacije Jure Pavlović (Split, 1985), autor, između ostalog, kratkometražnog ostvarenja „Piknik”, nagrađenog evropskim „Oskarom”, i dugometražnog „Mater”, za koji je, pored četiri nagrade u Puli, dobio i nagradu za najbolji regionalni film na FEST-u.  „ U to vreme, baš dok je trajao taj Eurobasket u Rimu, Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost. Država se raspala a još uvek je imala svoju reprezentaciju. Tog 25. juna 1991. Jugoslavija je oko 18 sati u Rimu isprašila Poljake s 42 poena viška, a petnaestak minuta posle u Zagrebu je Franjo Tuđman sa saborske govornice na Markovu trgu čitao deklaraciju o nezavisnosti Hrvatske. Istoga dana to je učinila i Slovenija”, podsetio je Pavlović uoči premijere.

Ideja filma bila je da se, s protekom vremena, približe razmišljanja direktnih aktera o tim rimskim danima, a bilo je ih šest, povezanih u pet utakmica, koje niko od protagonista nikada neće zaboraviti. I o osvojenom zlatu po koje su krenuli igrati za Jugoslaviju, a ona se nakon trećeg dana Eurobasketa - raspala. Zlata koje su, kako kaže Pavlović, na koncu i osvojili ne igrajući za Jugoslaviju, nego za tim i odnose koji su se gradili godinama pre. Jer to je generacija koja je u Bormiju postala svetski juniorski prvak, a posle se prebacila u seniorsku vrstu, koja je između 1989. i 1991. godine osvojila dva evropska i jedno svetsko zlato. Film je sniman punih osam godina te neki od učesnika, poput Dude Ivkovića, tehnika reprezentacije Cape Bajrovića ili igrača Zorana Sretenovića, nisu, nažalost, dočekali premijeru.

Kao veliki zaljubljenik u košarku, reditelj dokumentarca je želeo da podseti na sve što je tada u Rimu proživela generacija koja je od Bormija, gde je postala svetski juniorski prvak, a onda i na seniorskom nivou, uz malo starijeg Dražena Petrovića, zavladala amaterskom košarkom, osvojivši 1989.  evropsku, a 1990.  svetsku titulu.  Generaciju koja je u Rim došla da igra za Jugoslaviju, državu koja se nakon trećeg dana Eurobasketa - raspala. 

„Greg Popovič,  jedan od najvećih umova koji je svetu podarila košarka, izrekao je o talentu te generacije igrača, rođenih 1967. i 1968, rečenicu koja mi je ostala u pamćenju: Video sam ih prvi put kao decu od 16 godina na turniru u Nemačkoj. Kad sam spoznao o kakvom se tu talentu radi, osećao sam se kao dete koje je ušlo u prodavnicu slatkiša”, ispričao je Pavlović.

Iz leta u leto su se ti momci okupljali i iz leta u leto su brisali pod svim protivnicima. I dok se u balonu u kojem su bili košarkaši živelo neko naivno zajedništvo, u spoljnom svetu jugoslovenski državni sistem se krunio, politička situacija nije nudila rešenja, a militantne poruke postajale su svakodnevica. 

U takvim okolnostima otputovali su na Evropsko prvenstvo u glavni grad Italije, i to bez Dražena, koji je otišao na operaciju polipa u nosu. Znajući kakva je zapaljiva situacija kod kuće, vođe delegacije reprezentacije u Rimu pokušavali su igrače držati podalje od bilo kakve priče u koju bi se mogli uvući objašnjavajući što se to događa u državi koju predstavljaju. Sve dok u Sloveniji nisu počeli ginuti ljudi. I dok Slovenac Jure Zdovc nije dobio poziv iz Ljubljane, od klupskog direktora iz Olimpije, koji mu je kazao kako bi bilo dobro da napusti reprezentaciju. 

Duda Ivković je u filmu ispričao da mu je uoči polufinala, baš pred sastanak s igračima, Zdovc došao u sobu i kazao mu kako mora ići jer, ako ne ode, u Sloveniji će ga proglasiti nacionalnim izdajnikom. „Čuo se sa svojima”... I Zdovc je pokupio stvari te automobilom krenuo iz Rima prema Sloveniji. Toni Kukoč bio je Zdovčev cimer i takođe se prisetio tih trenutaka, drame koju je proživljavao njegov saigrač, momak koji je bio godinama deo njih. A koji je sada otišao. I više se neće vratiti. Više ništa neće biti kao pre.

Ubrzo je novo žarište problema postao hrvatski kontingent tima: Kukoč, Rađa, Velimir Perasović i Arijan Komazec, uz Zorana Savića i Zorana Sretenovića, koji su još bili igrači splitske Jugoplastike. Perasović je delio sobu sa Sašom Đorđevićem: „Vrteo  sam se po sobi, pitao se što da radim, hoće li neko sada i mene pozvati”... 

Ipak, igrači iz Hrvatske su ostali. Ali ne tek tako. Naime, deo delegacije bio je i čuveni Mirko Novosel; zatraženo je mišljenje s „najviše adrese” i pao je dogovor da svi iz Hrvatske ostanu do kraja; Zagreb je povukao ručnu jer je Italija organizovala Eurobasket, a Italijan Đani de Mikelis bio je jedan od važnijih evropskih čelnika...

„Međutim, onaj skup ljudi koji je provodio leta zajedno, koji je bio velik i ponosan jer je predstavljao ono najbolje od jedne države, shvatio je u tom trenutku da više ne predstavlja to u što je verovao. Od onoga trenutka kad Zdovca više nije bilo s njima, oni su počeli igrati ne za državu, niti za ideju jugoslovenstva u koju je dobar deo njih verovao, nego za ideju tima. Ideju toga da njih 11, koliko ih je ostalo, zajedno sa stručnim štabom, ispune cilj i osvoje zlato po koje su i došli u Rim”, priča Pavlović.

„Izgubljeni Dream Team” snimljen je u saradnji filmskih kuća iz Hrvatske, Italije, Slovenije i Srbije, a među koproducentima je i novosadski Wake Up Films, koji je ne samo učestvovao u razvijanju ovog dokumentarca, nego je svojevremeno obezbedio i ekskluzivan arhivski materijal direktno od Dude Ivkovića   

Daleko je to, dakako, bilo od idealne atmosfere, no Duda Ivković bio je stari mačak, premazan svim mastima. I pre finala, kako bi ih odvratio od teških misli, odveo je igrače na izlet, pa još i na ručak u obližnji hotel Dvorac, iz kojega su krenuli u dvoranu. Tamo su s lakoćom počistili domaćina. Ali, tada je počela nova drama. „Neki su pevali iz sveg grla Hej Sloveni, neki su ćutali. Lica nisu bila ni kod koga puna sreće, bili su to pogledi koji su više otkrivali nego što su skrivali”, naveo je Pavlović, podsećajući da su to bili dani kad je dobar deo hrvatskih medija zamerao igračima što su uopšte stajali na postolju dok je svirala himna Jugoslavije.

Inače, Jure Pavlović nazvao je svoj film „Izgubljeni Dream Team”, jer je jedna od potki cele priče i ta šta bi bilo da je bilo, odnosno šta bi se dogodilo da je taj tim iz 1991, još s Draženom, igrao 1992. protiv originalnog Dream Teama sa sve Majklom Džordanom, Medžikom, Birdom, Juingom... koji se i okupio upravo zato što igrači sa američkih univerziteta više nisu mogli ni primirisati zlatu. Odnosno Ameri nisu više znali šta bi s Jugoslavijom. U svakom slučaju, kako ocenjuje i sportski novinar „Jutarnjeg lista” Tvrtko Puljić, „Jure Pavlović snimio je možda i najbolji dokumentarni film o sportu za vreme raspada države, film koji će svakoga ko je živeo u to vreme, a i one koji bi o tom vremenu želeli više doznati, držati zalepljene za fotelju pred ekranom. Film koji će probuditi emocije, ali vam i ostaviti da iz njega sami izvučete zaključke. I da razmišljate o onome što ste videli. Da o tome razgovarate. A to znači da je autor uspeo”.

Posle sutrašnje pulske premijere film ide na Sarajevo film festival, a bioskopski život se očekuje od jeseni - beogradska premijera zakazana je za 16. septembar.