НА ПУЛСКОМ ФЕСТИВАЛУ СУТРА ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА „ИЗГУБЉЕНИ DREAM TEAM” Златни реквијем за покојну државу

Предвођени легендарним Душаном Дудом Ивковићем, са свим су се противницима буквално поигравали Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Тони Кукоч, Дино Рађа, Предраг Даниловић, Александар Ђорђевић, Зоран Савић, Велимир Перасовић, Аријан Комазец, Зоран Сретеновић, Зоран Јовановић и Јуре Здовц.

„Изгубљени Dream Team” потписује један од најнаграђиванијих хрватских редитеља средње генерације Јуре Павловић (Сплит, 1985), аутор, између осталог, краткометражног остварења „Пикник”, награђеног европским „Оскаром”, и дугометражног „Матер”, за који је, поред четири награде у Пули, добио и награду за најбољи регионални филм на ФЕСТ-у.  „ У то време, баш док је трајао тај Еуробаскет у Риму, Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Држава се распала а још увек је имала своју репрезентацију. Тог 25. јуна 1991. Југославија је око 18 сати у Риму испрашила Пољаке с 42 поена вишка, а петнаестак минута после у Загребу је Фрањо Туђман са саборске говорнице на Маркову тргу читао декларацију о независности Хрватске. Истога дана то је учинила и Словенија”, подсетио је Павловић уочи премијере.

Идеја филма била је да се, с протеком времена, приближе размишљања директних актера о тим римским данима, а било је их шест, повезаних у пет утакмица, које нико од протагониста никада неће заборавити. И о освојеном злату по које су кренули играти за Југославију, а она се након трећег дана Еуробаскета - распала. Злата које су, како каже Павловић, на концу и освојили не играјући за Југославију, него за тим и односе који су се градили годинама пре. Јер то је генерација која је у Бормију постала светски јуниорски првак, а после се пребацила у сениорску врсту, која је између 1989. и 1991. године освојила два европска и једно светско злато. Филм је сниман пуних осам година те неки од учесника, попут Дуде Ивковића, техника репрезентације Цапе Бајровића или играча Зорана Сретеновића, нису, нажалост, дочекали премијеру.

Као велики заљубљеник у кошарку, редитељ документарца је желео да подсети на све што је тада у Риму проживела генерација која је од Бормија, где је постала светски јуниорски првак, а онда и на сениорском нивоу, уз мало старијег Дражена Петровића, завладала аматерском кошарком, освојивши 1989.  европску, а 1990.  светску титулу.  Генерацију која је у Рим дошла да игра за Југославију, државу која се након трећег дана Еуробаскета - распала. 

„Грег Попович,  један од највећих умова који је свету подарила кошарка, изрекао је о таленту те генерације играча, рођених 1967. и 1968, реченицу која ми је остала у памћењу: Видео сам их први пут као децу од 16 година на турниру у Немачкој. Кад сам спознао о каквом се ту таленту ради, осећао сам се као дете које је ушло у продавницу слаткиша”, испричао је Павловић.

Из лета у лето су се ти момци окупљали и из лета у лето су брисали под свим противницима. И док се у балону у којем су били кошаркаши живело неко наивно заједништво, у спољном свету југословенски државни систем се крунио, политичка ситуација није нудила решења, а милитантне поруке постајале су свакодневица. 

У таквим околностима отпутовали су на Европско првенство у главни град Италије, и то без Дражена, који је отишао на операцију полипа у носу. Знајући каква је запаљива ситуација код куће, вође делегације репрезентације у Риму покушавали су играче држати подаље од било какве приче у коју би се могли увући објашњавајући што се то догађа у држави коју представљају. Све док у Словенији нису почели гинути људи. И док Словенац Јуре Здовц није добио позив из Љубљане, од клупског директора из Олимпије, који му је казао како би било добро да напусти репрезентацију. 

Дуда Ивковић је у филму испричао да му је уочи полуфинала, баш пред састанак с играчима, Здовц дошао у собу и казао му како мора ићи јер, ако не оде, у Словенији ће га прогласити националним издајником. „Чуо се са својима”... И Здовц је покупио ствари те аутомобилом кренуо из Рима према Словенији. Тони Кукоч био је Здовчев цимер и такође се присетио тих тренутака, драме коју је проживљавао његов саиграч, момак који је био годинама део њих. А који је сада отишао. И више се неће вратити. Више ништа неће бити као пре.

Убрзо је ново жариште проблема постао хрватски контингент тима: Кукоч, Рађа, Велимир Перасовић и Аријан Комазец, уз Зорана Савића и Зорана Сретеновића, који су још били играчи сплитске Југопластике. Перасовић је делио собу са Сашом Ђорђевићем: „Вртео  сам се по соби, питао се што да радим, хоће ли неко сада и мене позвати”... 

Ипак, играчи из Хрватске су остали. Али не тек тако. Наиме, део делегације био је и чувени Мирко Новосел; затражено је мишљење с „највише адресе” и пао је договор да сви из Хрватске остану до краја; Загреб је повукао ручну јер је Италија организовала Еуробаскет, а Италијан Ђани де Микелис био је један од важнијих европских челника...

„Међутим, онај скуп људи који је проводио лета заједно, који је био велик и поносан јер је представљао оно најбоље од једне државе, схватио је у том тренутку да више не представља то у што је веровао. Од онога тренутка кад Здовца више није било с њима, они су почели играти не за државу, нити за идеју југословенства у коју је добар део њих веровао, него за идеју тима. Идеју тога да њих 11, колико их је остало, заједно са стручним штабом, испуне циљ и освоје злато по које су и дошли у Рим”, прича Павловић.

„Изгубљени Dream Team” снимљен је у сарадњи филмских кућа из Хрватске, Италије, Словеније и Србије, а међу копродуцентима је и новосадски Wake Up Films, kojи je не само учествовао у развијању овог документарца, него је својевремено обезбедио и ексклузиван архивски материјал директно од Дуде Ивковића   

Далеко је то, дакако, било од идеалне атмосфере, но Дуда Ивковић био је стари мачак, премазан свим мастима. И пре финала, како би их одвратио од тешких мисли, одвео је играче на излет, па још и на ручак у оближњи хотел Дворац, из којега су кренули у дворану. Тамо су с лакоћом почистили домаћина. Али, тада је почела нова драма. „Неки су певали из свег грла Хеј Словени, неки су ћутали. Лица нису била ни код кога пуна среће, били су то погледи који су више откривали него што су скривали”, навео је Павловић, подсећајући да су то били дани кад је добар део хрватских медија замерао играчима што су уопште стајали на постољу док је свирала химна Југославије.

Иначе, Јуре Павловић назвао је свој филм „Изгубљени Dream Team”, јер је једна од потки целе приче и та шта би било да је било, односно шта би се догодило да је тај тим из 1991, још с Драженом, играо 1992. против оригиналног Dream Teama са све Мајклом Џорданом, Меџиком, Бирдом, Јуингом... који се и окупио управо зато што играчи са америчких универзитета више нису могли ни примирисати злату. Односно Амери нису више знали шта би с Југославијом. У сваком случају, како оцењује и спортски новинар „Јутарњег листа” Твртко Пуљић, „Јуре Павловић снимио је можда и најбољи документарни филм о спорту за време распада државе, филм који ће свакога ко је живео у то време, а и оне који би о том времену желели више дознати, држати залепљене за фотељу пред екраном. Филм који ће пробудити емоције, али вам и оставити да из њега сами извучете закључке. И да размишљате о ономе што сте видели. Да о томе разговарате. А то значи да је аутор успео”.

После сутрашње пулске премијере филм иде на Сарајево филм фестивал, а биоскопски живот се очекује од јесени - београдска премијера заказана је за 16. септембар.