Pozorišni putopisi: Karike u lancu

 budvanskog Grada teatra i drugih važnih gostovanja, a pre odlaska na podgorički FIAT i skopski Festival “Lokomotiva”, ova “dokumentarna predstava o životima umetničkih igračica u Srbiji danas” odvela je Forum za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta i na beogradski Festival koreografskih minijatura, gde su Balerine izvedene u revijalnom delu programa na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.



Forum je za BDP vezan i sentimentalno. Tamo je odigran Jezik zidova Gaja Vajzmana i Roni Haver, predstava koja će SNP-u doneti prvu nagradu s BITEF-a. Forum nije ravnodušan ni prema Festivalu koreografskih minijatura, koji organizacije Udruženje baletskih umetnika Srbije. Na tom festivalu su predstave Foruma i njeni autori, među kojima i koreografkinja Balerina Olivera Kovačević Crnjanski, dobijali prestižne nagrade. Sada Balerine nisu u konkurenciji, a i već su igrane u Beogradu.



Ipak, ovo gostovanje je i meni itekako važno. Takođe iz sentimentalnih razloga.U BDP sam odlazio kao kritičar, selektor festivala, saradnik, prijatelj, kolega... Ovo pozorište su vodile moje drugarice Borka Pavićević i Maša Mihajlović, tu su direktorovali moji prijatelji Miloš Krečković i Nebojša Bradić, sa scene ovog teatra sam govorio na komemoraciji rediteljki Soji Jovanović, tu je snimana epizoda maratonskog izbora najbolje poratne drame napisane na srpskom, u čijem sam žiriju bio, u Klubu BDP-a sam satima raspredao teatarske priče... No, za ovo pozorište, kojim sada rukovodi glumac Slobodan Ćustić, vezan sam i jer znam njegovu povest.



Iako osnovano 1947. kao Gradsko pozorište, u godinama zanosa obnove i izgradnje “ratom opustošenog grada”, i premda je repertoarski bilo određeno prvom premijerom (Mladost otaca, u režiji Petra S. Petrovića, po tekstu Borisa Gorbatova), u budući BDP se još za akcijaškog zidanja zgrade na Crvenom krstu prošvercovao duh Umetničkog pozorišta. A ono je pred Drugi svetski rat davalo predstave na Kalemegdanu, darujući beogradskom i srpskom teatarskom životu nekonvencionalni i smeli repertoar, ali i drugačiji onos prema pozorištu.



Ne čudi, otuda, što je Soja Jovanović baš u BDP-u već 1952. režirala Bal lopova Žana Anuja, komad koji će biti skinut s repertoara posle trećeg izvođenja. To je naša prva zabranjena predstava. Ne iznenađuje ni što su probe Beketovog Godoa održavane u BDP-u, da bi iz do danas nerazjašnjenih razloga (mada veoma evidentnih s obzirom na onu epohu) premijera bila otkazana. Čekajući Godoa će biti premijerno odigran sad već legendarne, olujne noći u slikarskom ateljeu Miće Popovića, na starom Sajmištu, a ta predstava će postati “povod za razlog” osnivanja Ateljea 212.



Cifra iz naziva teatra bila je određena brojem stolica u tadašnjoj čitaonici “Borbe”, ali se ubrzo pokazalo da svi koji bi da vide Ateljeove predstave – nešto sasvim novo u onovremenom prestoničkom teatarskom i umetničkom životu – ne mogu da se smeste na samo 212 sedišta, pa su Radoš Novaković i Mira Trailović “preselili” Atelje u zdanje koje je projektovao Bojan Stupica, jedan od najznačajnijih i najevropskijih naših reditelja. Docnije će u toj zgradi Mira Trailović i Jovan Ćirilov osnovati BITEF. Prvobitni naziv Festivala glasio je BITEF 212. Tako smo dobili jedan od najznamenitijih festivala tadašnjice. Na geopolitičkoj mapi sveta, podeljenog Gvozdenom zavesom, BITEF je postao “pukotina” za umetničke susrete Istoka i Zapada, festival koji će promovisati neka od imena koja će promeniti fizionomiju teatra 20. veka.



Možda je odveć smela tvrdnja o “liniji” koja povezuje punktove ove uzbudljive teatarske avanture, no šta ću, to je moja asocijativna nit koja provocira posebno poštovanje koje osećam svaki put kad ulazim u Beografsko dramsko. Tako je bilo i na ovom gostovanju Balerina, koje je kao koprodukciju SNP-a i novosadskog SKC-a režirala Minja Bogavac, autorka čiji je umetnički angažman čvrsto povezan s Bitef teatrom. A to je još jedno pozorište koje je osnovala neumorna Mira Trailović, u želji da stvori umetničko žarište koje će, mimo Festivala, održavati bitefovski plamen hrabrog teatarskog eksperimenta.



Eto kako se pozorišni krugovi zatvaraju na katkad neobične i u prvi mah neuočljive načine. U teatru je, kao i u životu, sve povezano. Otuda su, čini mi se, i Balerine tajanstvenim ali formom i sadržajem veoma opipljivim nitima povezane s nazivima, predstavama, pozorištima, teatarskim toponimima, umetničkim i ljudskim sudbinama. Tako se i ova predstava s razlogom našla u čudesnom lancu koji kao da je nevidljivim mastilom ucrtan na mapi ovdašnjeg pozorišnog života, i upisana u još nepostojeću no realnu i prepoznatljivu povesti duge i uporne borbe naših pozorištnika za slobodu umetničkog izraza, pravo na istraživanje i hrabre iskorake van zacrtanih smernica pozorišne svakodnevice.



A to što su Balerine jedna od najuspešnijih i najnagrađivanijih predstava nastalih poslednjih godina u SNP-u, što je pozivana na toliko festivala, znači da nismo sami, da tu borbu ima ko da prepozna i ceni. Rečju, to znači da onaj “lanac” postoji i danas!

Aleksandar Milosavljević

(autor je upravnik SNP)