будванског Града театра и других важних гостовања, а пре одласка на подгорички ФИАТ и скопски Фестивал “Локомотива”, ова “документарна представа о животима уметничких играчица у Србији данас” одвела је Форум за нови плес Балета Српског народног позоришта и на београдски Фестивал кореографских минијатура, где су Балерине изведене у ревијалном делу програма на сцени Београдског драмског позоришта.
Форум је за БДП везан и сентиментално. Тамо је одигран Језик зидова Гаја Вајзмана и Рони Хавер, представа која ће СНП-у донети прву награду с БИТЕФ-а. Форум није равнодушан ни према Фестивалу кореографских минијатура, који организације Удружење балетских уметника Србије. На том фестивалу су представе Форума и њени аутори, међу којима и кореографкиња Балерина Оливера Ковачевић Црњански, добијали престижне награде. Сада Балерине нису у конкуренцији, а и већ су игране у Београду.
Ипак, ово гостовање је и мени итекако важно. Такође из сентименталних разлога.У БДП сам одлазио као критичар, селектор фестивала, сарадник, пријатељ, колега... Ово позориште су водиле моје другарице Борка Павићевић и Маша Михајловић, ту су директоровали моји пријатељи Милош Кречковић и Небојша Брадић, са сцене овог театра сам говорио на комеморацији редитељки Соји Јовановић, ту је снимана епизода маратонског избора најбоље поратне драме написане на српском, у чијем сам жирију био, у Клубу БДП-а сам сатима распредао театарске приче... Но, за ово позориште, којим сада руководи глумац Слободан Ћустић, везан сам и јер знам његову повест.
Иако основано 1947. као Градско позориште, у годинама заноса обнове и изградње “ратом опустошеног града”, и премда је репертоарски било одређено првом премијером (Младост отаца, у режији Петра С. Петровића, по тексту Бориса Горбатова), у будући БДП се још за акцијашког зидања зграде на Црвеном крсту прошверцовао дух Уметничког позоришта. А оно је пред Други светски рат давало представе на Калемегдану, дарујући београдском и српском театарском животу неконвенционални и смели репертоар, али и другачији онос према позоришту.
Не чуди, отуда, што је Соја Јовановић баш у БДП-у већ 1952. режирала Бал лопова Жана Ануја, комад који ће бити скинут с репертоара после трећег извођења. То је наша прва забрањена представа. Не изненађује ни што су пробе Бекетовог Годоа одржаване у БДП-у, да би из до данас неразјашњених разлога (мада веома евидентних с обзиром на ону епоху) премијера била отказана. Чекајући Годоа ће бити премијерно одигран сад већ легендарне, олујне ноћи у сликарском атељеу Миће Поповића, на старом Сајмишту, а та представа ће постати “повод за разлог” оснивања Атељеа 212.
Цифра из назива театра била је одређена бројем столица у тадашњој читаоници “Борбе”, али се убрзо показало да сви који би да виде Атељеове представе – нешто сасвим ново у оновременом престоничком театарском и уметничком животу – не могу да се сместе на само 212 седишта, па су Радош Новаковић и Мира Траиловић “преселили” Атеље у здање које је пројектовао Бојан Ступица, један од најзначајнијих и најевропскијих наших редитеља. Доцније ће у тој згради Мира Траиловић и Јован Ћирилов основати БИТЕФ. Првобитни назив Фестивала гласио је БИТЕФ 212. Тако смо добили један од најзнаменитијих фестивала тадашњице. На геополитичкој мапи света, подељеног Гвозденом завесом, БИТЕФ је постао “пукотина” за уметничке сусрете Истока и Запада, фестивал који ће промовисати нека од имена која ће променити физиономију театра 20. века.
Можда је одвећ смела тврдња о “линији” која повезује пунктове ове узбудљиве театарске авантуре, но шта ћу, то је моја асоцијативна нит која провоцира посебно поштовање које осећам сваки пут кад улазим у Беографско драмско. Тако је било и на овом гостовању Балерина, које је као копродукцију СНП-а и новосадског СКЦ-а режирала Миња Богавац, ауторка чији је уметнички ангажман чврсто повезан с Битеф театром. А то је још једно позориште које је основала неуморна Мира Траиловић, у жељи да створи уметничко жариште које ће, мимо Фестивала, одржавати битефовски пламен храброг театарског експеримента.
Ето како се позоришни кругови затварају на каткад необичне и у први мах неуочљиве начине. У театру је, као и у животу, све повезано. Отуда су, чини ми се, и Балерине тајанственим али формом и садржајем веома опипљивим нитима повезане с називима, представама, позориштима, театарским топонимима, уметничким и људским судбинама. Тако се и ова представа с разлогом нашла у чудесном ланцу који као да је невидљивим мастилом уцртан на мапи овдашњег позоришног живота, и уписана у још непостојећу но реалну и препознатљиву повести дуге и упорне борбе наших позориштника за слободу уметничког израза, право на истраживање и храбре искораке ван зацртаних смерница позоришне свакодневице.
А то што су Балерине једна од најуспешнијих и најнаграђиванијих представа насталих последњих година у СНП-у, што је позивана на толико фестивала, значи да нисмо сами, да ту борбу има ко да препозна и цени. Речју, то значи да онај “ланац” постоји и данас!
Александар Милосављевић
(аутор је управник СНП)
