INTERVJU
AKO BIH TAKO NEŠTO REKAO U SVOJOJ KUĆI UZDRMALA BI SE PORODICA! Glumac IVAN BOSILJČIĆ zakazao novi koncert „NAŠE VEČE” U MTS DVORANI pa istakao: „Ovo je skoro pa terapijski prostor”
Koncert „Naše veče“ u izvođenju glumca Ivana Bosiljčića biće održan 22. maja u 20 časova, a na sedmom izvođenju u ovoj sezoni biće proglašen čak 100.000-ti gledalac ove muzičko-poetske večeri.
Majsko „Naše veče“ glumac će izvesti uz pratnju simfonijskog orkestra „Strings and Roses”, a pod dirigentskom palicom Vuka Wolkova Popovića. Tokom ove večeri Bosiljčić u pratnji muzičara objedinjuje najlepše popularne filmske i pozorišne melodije naših prostora sa antologijskom poezijom književnih velikana.
U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin glumac otkriva zbog čega, kako je nedavno rekao, tokom „Naše večeri” ne objašnjava život, nego ga upoznaje, te šta to publika kroz ovaj vid koncerta saznaje baš u njemu i njegovom životu.
– Producenti vole da kažu da je ovo koncert, a ja da je pozorišna predstava. Neko kaže i da je mjuzikl, kabare, a zapravo je sve to u jednom malom prostoru. Dva sata je ipak mali prostor za veliku temu koju mi obrađujemo - a to je ljubav. Mi ovde slavimo to što još uvek možemo duboko to da osećamo i delimo među sobom. Takvi ljudi se i okupljaju. Moram priznati da ponekad neki nevoljno dođu kao pratnja, često muškarci, a zapravo, oni budu najozareniji jer shvate da im je baš ovo bilo potrebno. Mi imamo mnogo osvešćene publike koja namenski dolazi na mesto gde se brani kultura, da podrže umetnost i da se njome nahrane. Mene hrani i izvedba i njihova reakcija, ali najzanimljiviji su mi ti prevrati, kada vidite kako neko skoči mimo pravila.
Čini mi se da je ljudima baš uzbudljivo da me vide u ovome, jer me oni znaju po segmentima - kao filmskog, televizijskog i pozorišnog glumca, neki me znaju i kao pevača, ali ovo je jedini prostor gde mogu da vide sve to odjednom
Mislim i da je ljudima zanimljivo da vide jednog umetnika koji neguje sve talente, ali i jednog muškarca koji govori o srcu, ljubavi, ne samo o ljubavnom odnosu među ljubavnicima, nego o ljubavi čoveka prema Bogu, roditelja prema detetu, prijateljskoj ljubavi. To su sve velike teme o kojima se mora iskreno govoriti, a ja sam se odvažio da to radim i čini mi se da je i meni i publici korisno – priča na početku razgovora za naš list glumac Ivan Bosiljčić.
Čini se da smo kao društvo prestrogi prema muškarcima, pogotovo na tom segmentu pokazivanja emocija i raznih ljubavi. Koliko je, upravo zbog toga, vama kao zrelom muškarcu bilo teško da se još pre 16 godina ogolite kroz ovaj projekat pred publikom i iznesete i svoje srce i dušu i kroz stihove kažete sve što osećate i doživljavate?
– To je bila prelomna tačka za mene kao umetnika. Znate, ja kao glumac sam prilično zakrivljen imenom lika iz nekog pozorišnog komada, okolnostima u kojima se on nalazi, njegovim odelom, nalepljenim brkovima, rečima koje izgovara. Glumac oživljava tuđi život i iza toga nudi svoje iskustvo, ali ne transparentno. Nikada, kada me gledate u pozorištu, ne možete da znate šta sam ja lično poručio, a šta reditelj ili pisac. Međutim, ovde izlazim pod svojim imenom i prezimenom i vrlo ispovedam koji je moj muzički ukus, koja je moja želja, zašto citiram baš te pisce i izražavam dva sata vrlo jasno svoje stavove. Pritom se ne krijem iza humora, ironije, nego radim to vrlo transparentno. Nije jednostavno, ali je vrlo ozdravljujuće jer ja nemam priliku nigde drugde to da uradim u takvom obimu, osim na sceni.
Čini se da ste od ovog projekta napravili neku vrstu brenda i možda pokrenuli i neke druge glumce na slično...
– Da, ali, da se razumemo, ja sam to video od starijih - Petra Božovića, Petra Kralja, Šerbedžije, Nebojše Dugalića, Borisa Pingovića, Nebojše Milovanovića... oni neguju ovu vrstu ispovesti. Pingović je čak i hrabriji, on govori svoju poeziju. Zašto kažem da jedino na sceni mogu tako transparentno da govorim o tome? Zato što moji roditelji kada ovo gledaju oni vide da je to predstava, zanimljivo im je, dirljivo, ali, to je predstava. Međutim, ako bih tako nešto rekao u svojoj kući uzdrmala bi se porodica, odmah bi pitali šta nije u redu. Pred drugovima mogu malo transparentnije (smeh). U tom smislu je za mene kao izvođača scena bezbedno mesto, ali još je bezbednija za publiku - da vi dođete u neku salu, gde niste osvetljeni i gde vam je dozvoljeno da se isplačete, da se ismejete, zamislite, da budete visoko uzbuđeni i da vam to niko ne zameri, da vas niko ne pita šta se dešava. To se naročito odnosi na muškarce, ali danas i dame moraju da se nose muški kroz ovaj svet da bi se probile. U tom smislu, smatram da je ovo isceljujuć prostor, skoro pa terapijski.
Da li bi i pisanje poezije možda danas bilo isceljujuće?
– Jeste, pišem poeziju vrlo aktivno, samo je pitanje kada će to izaći na videlo (smeh). Ne znam šta me koči da je objavim. Možda zrelost, možda treba da se nakupi toga, da pogledam objektivno. Kao gimnazijalac sam bio nagrađivani pesnik, ali ne pod svojim imenom, pod nekim pseudonimom. To je stavka na kojoj se može poraditi. Imaću uskoro prvi iskorak. Dobio sam jednu izvanrednu pesmu čuvenog ruskog kompozitora, kojom počinje i završava se „Naše veče”. Stihovi koje ja pevam na tu muziku su moji, to je ono što publika ne zna, a tu pesmu ću uskoro snimiti kao singl.
Publika vas dobro poznaje kao romantika, ne samo kroz ovaj format, već i kroz serije. Koliko su vas one ili to što su vas reditelji doživeli kao romantika, i samo tako u jednom trenutku, odredili dalje u karijeri?
– Za mene je to veliki izazov, smatram da je svako, koga je neko drugi profilisao, žrtva predrasude. Međutim, uvideo sam da je za mene to izuzetno uzbudljiva stvar. Mnogo volim da pred sobom vidim ljude kojima se razbijaju predrasude. Ovo „Naše veče” čak i koketira sa tim, ono se najavljuje kao jedno romantično veče - ja izlazim u lakovanim cipelama u smokingu sa leptir mašnom, ali odmah posle prve scene ta leptir mašna leti i ja publici kažem da živimo u mnogo teškom vremenu da bismo bili ovako formalni i kreće jedno razotkrivanje (smeh). Tako da je razbijanje vizure koja je ustaljena je jedna fantastična stvar.
Film „Ranjeni orao” postao je sada već kultni i gledamo ga tokom svakog većeg praznika. Koliko to vama kao glumcu znači i da li možda i smeta što se toliko reprizira?
– Znači mi svakako jer je to potvrda kvaliteta i to opšteg. Danas svi bruje o tome šta naši mladi gledaju, kako su se ti filteri izbrisali, sve se relativizovalo.
U osam sati vi možete na svakom kanalu da vidite brutalne, eksplicitne, erotske scene. Kada nam je dete raslo supruga i ja smo držali daljinski u ruci, zapravo odrekli smo se televizora da bismo kontrolisali sadržaj jer društvo, očigledno, više to ne radi za nas
Drago mi je da sam učestvovao u projektu koji mogu da gledaju četiri generacije, iako sam kao mladi i glumac sa potencijalom u tom trenutku doživljavao to kao nešto dvodimenzionalno, previše romantično i kao jedan od projekata. Ali sada, iz ugla roditelja, supruga, nacionalno osvešćene ličnosti, religioznog čoveka, shvatam koliko je divno da smo mi proizveli taj sadržaj, koji je potpuno bezbedan, a uzbudljiv. Divan, čist. Pritom se okupila ozbiljna glumačko-rediteljsko-producentska ekipa da to napravi. Ja sam imao jedno osvešćenje kada govorimo o tome. Gostovao sam sa jednom predstavom u Kanadi i sreo sam neke svoje vršnjake koji su mi rekli da za svaki praznik gledaju „Ranjenog orla”, ali i da njihova deca govore srpski zahvaljujući tim serijama jer je to jedini sadržaj koji mogu da im puštaju. Tada sam shvatio da su dometi toga što napravite potpuno nesagledivi. Tada sam prestao da govorim o tome kao nekom mladalačkom ili projektu koji u poređenju sa nekim filozofskim temama ima manji značaj. Ne, to je značajno, možda čak i značajnije od svega što sam uradio.
Što sam stariji ljubav u meni sve više raste
Šta je danas vaš duhovni kompas?
– Moj duhovni kompas su svakako koordinate koje su nam ostavili naši preci, pre svega kroz našu duhovnost, pravoslavnu veru. Treba da budemo zahvalni što su ozbiljne svete knjige napisane na našem jeziku. Zahvalan sam što pripadam jednom narodu i veri koja ima dugu tradiciju, što je duhovnost koja nam je predata u nasleđe vrlo praktična za vreme koje živimo. Ono nije na nivou mita ili bajke, nego je sve - od molitve, do pričešća, preko ispovesti, svih svetih tajni - primenjivo u današnjici. I što je najbitnije, uči nas poštovanju prema svakom drugom čoveku, svakoj drugoj religiji, uči nas životu. To su za mene ozbiljne koordinate kojima učim svoje dete jer vidim da, dok idem po tim koordinatama, što sam stariji, u meni ljubav sve više raste. Za svakoga.
Vladimir Bijelić
