ИНТЕРВЈУ
АКО БИХ ТАКО НЕШТО РЕКАО У СВОЈОЈ КУЋИ УЗДРМАЛА БИ СЕ ПОРОДИЦА! Глумац ИВАН БОСИЉЧИЋ заказао нови концерт „НАШЕ ВЕЧЕ” У МТС ДВОРАНИ па истакао: „Ово је скоро па терапијски простор”
Концерт „Наше вече“ у извођењу глумца Ивана Босиљчића биће одржан 22. маја у 20 часова, а на седмом извођењу у овој сезони биће проглашен чак 100.000-ти гледалац ове музичко-поетске вечери.
Мајско „Наше вече“ глумац ће извести уз пратњу симфонијског оркестра „Strings and Roses”, а под диригентском палицом Вука Wolkova Поповића. Током ове вечери Босиљчић у пратњи музичара обједињује најлепше популарне филмске и позоришне мелодије наших простора са антологијском поезијом књижевних великана.
У разговору за „Дневников” ТВ магазин глумац открива због чега, како је недавно рекао, током „Наше вечери” не објашњава живот, него га упознаје, те шта то публика кроз овај вид концерта сазнаје баш у њему и његовом животу.
– Продуценти воле да кажу да је ово концерт, а ја да је позоришна представа. Неко каже и да је мјузикл, кабаре, а заправо је све то у једном малом простору. Два сата је ипак мали простор за велику тему коју ми обрађујемо - а то је љубав. Ми овде славимо то што још увек можемо дубоко то да осећамо и делимо међу собом. Такви људи се и окупљају. Морам признати да понекад неки невољно дођу као пратња, често мушкарци, а заправо, они буду најозаренији јер схвате да им је баш ово било потребно. Ми имамо много освешћене публике која наменски долази на место где се брани култура, да подрже уметност и да се њоме нахране. Мене храни и изведба и њихова реакција, али најзанимљивији су ми ти преврати, када видите како неко скочи мимо правила.
Чини ми се да је људима баш узбудљиво да ме виде у овоме, јер ме они знају по сегментима - као филмског, телевизијског и позоришног глумца, неки ме знају и као певача, али ово је једини простор где могу да виде све то одједном
Мислим и да је људима занимљиво да виде једног уметника који негује све таленте, али и једног мушкарца који говори о срцу, љубави, не само о љубавном односу међу љубавницима, него о љубави човека према Богу, родитеља према детету, пријатељској љубави. То су све велике теме о којима се мора искрено говорити, а ја сам се одважио да то радим и чини ми се да је и мени и публици корисно – прича на почетку разговора за наш лист глумац Иван Босиљчић.
Чини се да смо као друштво престроги према мушкарцима, поготово на том сегменту показивања емоција и разних љубави. Колико је, управо због тога, вама као зрелом мушкарцу било тешко да се још пре 16 година оголите кроз овај пројекат пред публиком и изнесете и своје срце и душу и кроз стихове кажете све што осећате и доживљавате?
– То је била преломна тачка за мене као уметника. Знате, ја као глумац сам прилично закривљен именом лика из неког позоришног комада, околностима у којима се он налази, његовим оделом, налепљеним брковима, речима које изговара. Глумац оживљава туђи живот и иза тога нуди своје искуство, али не транспарентно. Никада, када ме гледате у позоришту, не можете да знате шта сам ја лично поручио, а шта редитељ или писац. Међутим, овде излазим под својим именом и презименом и врло исповедам који је мој музички укус, која је моја жеља, зашто цитирам баш те писце и изражавам два сата врло јасно своје ставове. Притом се не кријем иза хумора, ироније, него радим то врло транспарентно. Није једноставно, али је врло оздрављујуће јер ја немам прилику нигде другде то да урадим у таквом обиму, осим на сцени.
Чини се да сте од овог пројекта направили неку врсту бренда и можда покренули и неке друге глумце на слично...
– Да, али, да се разумемо, ја сам то видео од старијих - Петра Божовића, Петра Краља, Шербеџије, Небојше Дугалића, Бориса Пинговића, Небојше Миловановића... они негују ову врсту исповести. Пинговић је чак и храбрији, он говори своју поезију. Зашто кажем да једино на сцени могу тако транспарентно да говорим о томе? Зато што моји родитељи када ово гледају они виде да је то представа, занимљиво им је, дирљиво, али, то је представа. Међутим, ако бих тако нешто рекао у својој кући уздрмала би се породица, одмах би питали шта није у реду. Пред друговима могу мало транспарентније (смех). У том смислу је за мене као извођача сцена безбедно место, али још је безбеднија за публику - да ви дођете у неку салу, где нисте осветљени и где вам је дозвољено да се исплачете, да се исмејете, замислите, да будете високо узбуђени и да вам то нико не замери, да вас нико не пита шта се дешава. То се нарочито односи на мушкарце, али данас и даме морају да се носе мушки кроз овај свет да би се пробиле. У том смислу, сматрам да је ово исцељујућ простор, скоро па терапијски.
Да ли би и писање поезије можда данас било исцељујуће?
– Јесте, пишем поезију врло активно, само је питање када ће то изаћи на видело (смех). Не знам шта ме кочи да је објавим. Можда зрелост, можда треба да се накупи тога, да погледам објективно. Као гимназијалац сам био награђивани песник, али не под својим именом, под неким псеудонимом. То је ставка на којој се може порадити. Имаћу ускоро први искорак. Добио сам једну изванредну песму чувеног руског композитора, којом почиње и завршава се „Наше вече”. Стихови које ја певам на ту музику су моји, то је оно што публика не зна, а ту песму ћу ускоро снимити као сингл.
Публика вас добро познаје као романтика, не само кроз овај формат, већ и кроз серије. Колико су вас оне или то што су вас редитељи доживели као романтика, и само тако у једном тренутку, одредили даље у каријери?
– За мене је то велики изазов, сматрам да је свако, кога је неко други профилисао, жртва предрасуде. Међутим, увидео сам да је за мене то изузетно узбудљива ствар. Много волим да пред собом видим људе којима се разбијају предрасуде. Ово „Наше вече” чак и кокетира са тим, оно се најављује као једно романтично вече - ја излазим у лакованим ципелама у смокингу са лептир машном, али одмах после прве сцене та лептир машна лети и ја публици кажем да живимо у много тешком времену да бисмо били овако формални и креће једно разоткривање (смех). Тако да је разбијање визуре која је устаљена је једна фантастична ствар.
Филм „Рањени орао” постао је сада већ култни и гледамо га током сваког већег празника. Колико то вама као глумцу значи и да ли можда и смета што се толико репризира?
– Значи ми свакако јер је то потврда квалитета и то општег. Данас сви брује о томе шта наши млади гледају, како су се ти филтери избрисали, све се релативизовало.
У осам сати ви можете на сваком каналу да видите бруталне, експлицитне, еротске сцене. Када нам је дете расло супруга и ја смо држали даљински у руци, заправо одрекли смо се телевизора да бисмо контролисали садржај јер друштво, очигледно, више то не ради за нас
Драго ми је да сам учествовао у пројекту који могу да гледају четири генерације, иако сам као млади и глумац са потенцијалом у том тренутку доживљавао то као нешто дводимензионално, превише романтично и као један од пројеката. Али сада, из угла родитеља, супруга, национално освешћене личности, религиозног човека, схватам колико је дивно да смо ми произвели тај садржај, који је потпуно безбедан, а узбудљив. Диван, чист. Притом се окупила озбиљна глумачко-редитељско-продуцентска екипа да то направи. Ја сам имао једно освешћење када говоримо о томе. Гостовао сам са једном представом у Канади и срео сам неке своје вршњаке који су ми рекли да за сваки празник гледају „Рањеног орла”, али и да њихова деца говоре српски захваљујући тим серијама јер је то једини садржај који могу да им пуштају. Тада сам схватио да су домети тога што направите потпуно несагледиви. Тада сам престао да говорим о томе као неком младалачком или пројекту који у поређењу са неким филозофским темама има мањи значај. Не, то је значајно, можда чак и значајније од свега што сам урадио.
Што сам старији љубав у мени све више расте
Шта је данас ваш духовни компас?
– Мој духовни компас су свакако координате које су нам оставили наши преци, пре свега кроз нашу духовност, православну веру. Треба да будемо захвални што су озбиљне свете књиге написане на нашем језику. Захвалан сам што припадам једном народу и вери која има дугу традицију, што је духовност која нам је предата у наслеђе врло практична за време које живимо. Оно није на нивоу мита или бајке, него је све - од молитве, до причешћа, преко исповести, свих светих тајни - примењиво у данашњици. И што је најбитније, учи нас поштовању према сваком другом човеку, свакој другој религији, учи нас животу. То су за мене озбиљне координате којима учим своје дете јер видим да, док идем по тим координатама, што сам старији, у мени љубав све више расте. За свакога.
Владимир Бијелић