Ова прича фокусирана је, сасвим занимљиво, на глумце - Катарину и Игора, који су заједно и пред камерама и ван њих и воде гледаоце иза кулиса позоришне завесе, али и црвеног тепиха и приказују лице и наличје филмске и телевизијске индустрије у Србији. Ослепели од блицева и оглувели од аплауза, ова два главна јунака се, иако нераздвојни, дуго нису ни чули ни видели, све до доделе награда за најбољу серију године, где ће се окупити са колегама, што ствара одређену врсту тензије која доводи до праве ерупције емоција. Те емоције експлодирају у правцу катарзе и то кроз својеврсни „окршај” приказан кроз сцену у којој Слобода и Иван певају чувени хит „Кад замиришу јорговани”.
Глумица Слобода Мићаловић рекла нам је да јој је драго што су се она и Иван поново заједно нашли пред камерама, јер се добро познају будући да су, осим на хит-серијама, доста радили и у позоришту.
– Додуше, ми смо снимали само две серије, али те две серије су биле веома гледане, а и дан-данас је тако, али то не значи да смо нон-стоп радили заједно. Да, много времена смо провели и у позоришту, играли смо заједно у представама „Чикаго”, „Дон Крсто” и „Мирис кише на Балкану”, а притом смо и приватно породични пријатељи – прича нам Слобода и додаје да, ипак, то да ли ће два глумца пред камером „кликнути” нема везе са тим колико се добро познају или друже. – То редитељи добро знају када спајају глумачке парове. Некада се деси да они визуелно одговарају једно другом, али да се енергетски никако не поклапају. Чини ми се да смо Иван и ја по том питању добри, не знам то да објасним, иза тога видим само дебели рад, јер смо обоје штребери. Имамо договор и исти циљ ка томе где треба да идемо, шта треба да урадимо и имамо сумануто поверење једно у друго. Вероватно то камера чита као неку „вау” енергију или хемију (смех).
Босиљчић је додао да је било врло узбудљиво вратити се на филм поготово заједно са Слободом Мићаловић, са којом је снимио нешто што ће остати као залог будућим генерацијама.
– Ми смо колеге које имају исту меру посвећености. За 20 година професионалног рада то се није уопште променило. Овај филм јасно разбија то идолопоклоничко у нашој публици, а ми смо сви склони да сматрамо да су јавне личности неки полубогови, да се као народ осетимо инфериорно у односу на њих. Ово остварење показује другу страну те медаље. Сви стајемо на исту црту у животу и сви имамо исте проблеме када се угасе камере и спусте завесе. Има гламура, има црвеног тепиха, има награда, али, верујте, у својим домовима ми смо сви исти, ми смо људи. Драго ми је што сам ово одиграо баш са Слободом, јер смо и она и ја у исто време доживели епицентар те пажње јавности – казао нам је Босиљчић. – Ми отворено можемо да причамо о томе ко је како поднео ту пажњу, а Слобода је остала здрава у томе и права је за ову улогу коју игра јер је из једне добре и здраве перспективе могла да се нашали на ту тему. Са њом се осећам као неки тркач. Потпуно смо равноправни и у исто време пролећемо кроз циљ. А остали се мало штрецну кад Боба и ја уђемо у кадар. То је наша специфичност, ми се лудо забабљамо у позоришту и на филму, али кад се укључи камера ту смо као неки специјалци.
Иван Босиљчић је истакао да је имао бојазан од тога како ће јавност тумачити филм „Јорговани” и какву ће врсту шока да изазове имајући у виду да демистифукује све оно што су њих двоје урадили кроз серије снимљене по романима Мирјам. Међутим, како је рекао, свима је јако забавно у какве су се људе и глумце претворили.
– Филм „Јорговани” је неухватљив, невероватно забаван и захтева да промислите шта сте видели. Јасно је да је ово ауторски и већ вољен филм, намењен публици што је за мене идеална формула за успех. Ово је, иако је ближе нама и нашим животима, било далеко деликатније за испричати јер и даље није све што је тема овог филма за причу, иако се доста тога разоткрива. Публици је најзанимљивије када глумци причају анегдоте са снимања. Знајте да када год са осмехом причамо о анегдотама ту увек постоји доза горчине, неке наше тежине. Овај филм је јако забаван, али има и горку пилулу коју мало касније сварите – нагласио је глумац и додао да је специфично код овог филма и то што он неће бити претворен у серију, што је данас свеопшти тренд у нашој кинематографији.
Зрелост не бих мењала за младост
Лик Слободе Мићаловић у филму суочава се са пролазношћу, па глумица коју тумачи, почиње да увиђа да више није млада за одређене улоге што почиње да јој смета. Како Слобода објашњава, чињеница је да нам се данас пласира то да је најпожељније бити млад.
– Самим тим што причамо о томе дајемо простора нечему што никако није добро, а мислим да смо сведоци да се ствари мењају. У Холивуду, који диктира све то, када је филмска индустрија у питању, већ видимо промене. Глумице и те како сада иду без шминке, велики су противници ботокса и свих осталих корекција на лицу и то је велики искорак не за нас који идемо ка, Богу хвала, неким зрелијим годинама, него за нове генерације које долазе – објаснила је глумица. – Није поента како изгледамо, већ шта носимо унутра, шта остављамо иза себе, шта је циљ живота. Свако од нас мора да остари, мени је то дивно, као што је и младост дивна. Ако ме питате да ли бих се вратила у двадесете године рекла бих не, јер ову зрелост, стабилност коју имам сама са собом не бих мењала ни за какву младост без обзира што теже подносим штикле (смех).
Покајање као спас
Глумац Иван Босиљчић нагласио је да је најтеже у кадру дочарати љубав, али да му се допада то што филм „Јорговани” не разматра само ту емоцију између два пара.
– Уткана је ту и кумовска љубав, али љубав према професији, према својој земљи, према нечему националном, тако да свашта се ту као зачин спустило – казао је глумац, чији се јунак у филму суочава са неким својим несигурностима и приказује мушкарца који у зрелом добу доживљава покајање због својих поступака. – Свако доживљава зрело доба на свој начин, али ја желим да свакоме ко упада у било коју заблуду у том осетљивом периоду дође до неке врсте покајања, као што је то случај са нашим јунаком. Том покајању га доводе најбољи пријатељи, што је опет порука тога колико је битно да се не затварамо у себе, да у шта год да упаднемо, шта год да нас задеси у животу, треба да имамо један круг људи који може да нас понесе из тога.
Слобода је истакла да јој веома прија што је изашла из калупа мелодрамских серија, по којима је људи највише познају, иако је играла и велике драме попут „Корена”. У филму „Јорговани”, ипак, највише јој прија што је могла да оде у неки, условно речено, „дубљи мрак” и нешто што није она.
– Ја очекујем од себе да растем као глумица и да пловим у неке нове воде, неки нови жанр, нови карактер, а овде сам имала стварно ту могућност и да запевам и да будем духовита и драга, а са друге стране, ужасно мрачна, дрска и спремна да гази преко свих. Било је врло комплексно, а средства морају бити јако танана и уверљива да би то било гледано, да не буде карикатура, што никако нисам желела – признала нам је популарна глумица и додала да, иако се њене серије и филмови непрестано репризирају, публика погрешно стиче утисак да је константно пред камерама. – Када се сретнемо с коментарима у којима се људи питају зашто он или она игра у сваком филму или серији то вам је исто као да питате банкара да ли сваки дан мора да иде у канцеларију. Да, ја морам да радим (смех). Живим од тога, мени глума није хоби, него храним и себе и породицу од своје професије, а обашка је што је то моја велика љубав. Свако има ту могућност да пребаци канал или да не оде у биоскоп. Ја ћу да радим ако Бог да још дуго.
Владимир Бијелић
